Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 60

Б.-Х. ИСТОЧНИК

поступања. Ми гријешимо, кад присвајамо себгх право. да осветимо неправичност, која је једном Христа до смрти прогањала. Не судите, вели наша религија у име божанства, освета је моја, ја ћу одвраћати. Најмање неби смјели извршивати ову освету према најкаснијим потомцима оних несрећника; јер син не треба да носи злочинство свога оца, најпослије има још нешто, што би нас највише требало уздржати, да сами изречемо оСуду проклества над савременицима Исусовим. Ми имамо наиме веома многе узроке да се испитујемо, дали нијесу може бити иста мигањења, која њихова бијаху. и наша, да ли смо заиста удаљени од оног, што је њих навело на та,кав чин, внше нег што уображавамо. Како ? питаће може бити когод поплашено — бн ли било потребно такво испитивање. Били могло бити да хришћанин буде сличан крвнлцима Исусовим. Да је то могуће. да је то вјеројатно . размишљавајмо о томе у првом часу наше садашње велике. недјеље (Ев. Матеј 21, 1—9). И кад се прнближише к Јерусалиму и дођбше у Витфагију к Масличској гори, онда Исус посла два ученика говорећи им: идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом, одријегаите је и доведите ми. И ако вам рече ко гато, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се збуде што је казао пророк "говорећи: кажите кћери Сионовој : ево цар твој иде теби кротак, и јаше на магарцу и магарету сину магаричину. И ученици отидоше, и учинивши како им заповједи Исус. Доведогае магариЦу и магаре, и метнуше на њих хаљине своје и посадише га на њих. А људи Јмноги простријеше хаљине Своје По путу; а други резаху грање од дрвета и простираху по путу. А народ, ксји иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана сину Давидову! благословен, који иде у име Господње! Осана на висини! " По прочитаном евангелију морамо се дакако тим више чудити, како је Исус послпје уласка у Јерусалим могао бити приведен на крсну смрт, а прије неколико дана величала га и славила велика каса народа с Клицањем од радости као онога. који је дошао у име Господње. Но то се 'чуђеље умањује, ако примјетимо узроке из свезе &>егове историје, који су проузроковали његову

смрт. Жали Боже ми морамо признати да Христос неби ни у нашим данпма нашао ту и тамо никаква много бољег поступања. То је дакако строга осуда, но ми ипак не можемо тајити. Да се узроци, који су метнули Христа на крст, још увијек налазе и бар на сличан пачин жалибоже још увијек дјејствују. Уароци, који су некоч метнули Христа на крЈТ, били су нарочито сљедећи : I. слијепа приврженост старом обпчају, II. Увријеђено частољубље, III. Иоврпјеђено гсористољубље и лакомост, IV. Неплеменита бојазан људСка и удобност човјечанска, I. Дали се ти узроци сада вигае не налазз, и вигае не дјејствују, може нас поучити непартајично размишљање. Чак стари хригаћански писац, по имену Тертулијан, вели у једном од својих списа: обичај је Исуса разапео. Он дакле бијаше тога мишљења, да су Јудеји нарочито с тога Исуса разапели, јер се је он противио многима од љИхових уобичајењих мишљења, обичаја и закона, од којих они никако не одступаху ц, које не хтједоше нштогато промијенити. А ако читамо с позорногаћу историју Исусову, то Морамо оном црквеном пнсцу у толико за право дати, што је слијепа приврженоет обпчају, мада не једини, а оно је нарочити узрок био, који је јудејеки народ, огорчио према Исусу. Чим се Исус бјеше појавио међу својим народом, даде он наскоро на знање да има намјеру да успостави ново и боље стање религије. Он је поправио изнајпре појмове, који су владали већ одавно о Богу и његовом поштовању међу Јудејима. Они су држали правог Бога као заштитника једног једитог народа (Јудејског) а он је учио да је Бог отац свих Људи. Порекло од Аврама, Исака и Јакова посматраше Израилћанин као нарочити услов божанског задовољсгва — а он је напјешћивао, да ће људп једном доћи од истока и од запада, да учествују у блаженству онога праоца на небу; у храму Јерусалпмском, мислило се од старог доба., да се мора искључиво божанству клањати; и он је протумачио, да ће вријеме доћи и да је већ ту, кад ће прави богомољци принагаати посвуда жртву свога погатовања духом и истином. И