Bosansko-Hercegovački Istočnik

В. X. источник

Стр. 59

са свијем одузето из руку свештеничкијех и свако у њима ретигиозџо учење 1 ). Мисли се ц у Русији, да је дово .ћно фактички доказано, на основу чега нитање одјелења школе од цркве, по чему да има прахтичког I х ) Види „Вјести Европе" ; 1875. год, кн> 5. Дал>е види „Гражданвн" 1874—75. год., бр. 30.

значе^Ба. Ми томе не можемо дати потпунога одобрења, неудаљујући се од оне системе, која код нас у Аустрији постоји , а то с гледишта ониј> Ј х резултата, који су школством дојако пок<1затп оеобљем религиозним, као моралним факторима народне користи и добробити. (Наставиће се.)

Проповијед XIX. недјеље Превео с њемачког М. П., о.

Ншнта није примамљивије, ништа достојније штовања, Д ])ага браћо моја, од слике, коју нам писци евангелске историје цртају о карактеру — о мигпљењу и начнну рада Господа нашег Исуса Христа. Скоро је свака поједина црта слике такова, да нас испуњава чуђењем и поштовањем. Но цјелина нам преставља узор врлине и савршенства, величине и доброте, чија љепота мора свако непокварено срце занијети и одушевити. Да, сами непријатељи религије Иеусове признавали су од искони узорптост његових мишљења и његова живота. Изврсна је била некористољубна љубав, племенита човјекољубна благонаклоност, која је свакога, који је с искреним срцем читао његов опис живота, привдачила и за се придобијала. Он је около ходио, каже се, и чинио добра; само једна помисао — брига за човјечанску срећу испуњавала је Његову узвпшену душу, вајвећи задатак његова живота састојао се у том, да оплемени људе и да их усрећи. Да исцјели болесне, да поучи неуке да поврати заблуђеле на пут добродјетељи, да придобије све за добро, то је била његова најслађа радост. И, као што је он љубпо људе у животу' тако их је љубио до краја живота, тако нам описују јевангелиоти великог јунака њихове историје. И ми немамо разлога, да сумњамо у истинитоет њихова описа. Чак наше сопствено осјећање може нас освједочити код читања њезина о њезиној вјеродостојности, јер све, што они о Христу казају, саглашава се најтачније једно с другим, стоји између себе тако уско у свези, да неможемо ништа одузети, а да не заплетемо цјело у противусловља. Па ипак све је тако безбрижно, без свега неправедног присвајања с тако високом простотом пометанао е, чнни као

да нијесу хтјелп казати ништа изванредног, као да нијесу самп осјећали ништа изванредног, што је текло код сваке црте из њихова пера. Једном ри ечју, види се из њиховог цијелог приповједања, да су они морали наћи узвишену слику, коју цртају, доиста у животу свога Го спода. Кад би иосматрали као измншљотину, то би значило, примити највеће чудо од свих чуда, јер, кад би они као јудејски писци из оних времена тако шта погодили и кад би поставили такву науку г , морали би већи бнти, него јунак, чији живот они описују. Ако је истина, да је Христос гсао љубазни узор мудрости, човјекољубља, кротости, пожртвоване добротворности, путовао по земљи, то нам се саевим природно нарочито у овим данима — намеће питање : како је бпло могуће, да су једног тако доброг, таког врло заслужног богољубца и човјекољубца ипак могли људи тако смртно замрзити и најпослије тако грозно мучити? Колпко су дубоко морали људи потонути, какве су црне душе морали имати и какву грозну човјечију нарав, кад су могли онога, који је међу њима лутоваО као најљубазнија слика, тако злостављати и учинити такову неправду. Тако се изнајприје изрицала осуда над непријатељима и разбојннцима Исусовим међу хришћанима. И та је осуда била главним узроком, зашто су потомке онпх, који су једном Христа разапели, тако Јубоко презирали и често су према њпма нечовјечански поступали. Држало св, да народ, чији су потомци тако непоштено срамотплп и жигосали човјечанску природу, није достојан никаква другог пос.тупања. Ииак ми као хришћани морако се уздржати од таквог