Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 79

Јавна б.п ГТобожни карактер, вриједни и честитп србин г. Ато Ј. Шотрић, наш дични мостарли, пострекнут са искреном хришћанском нобожношћу и правим, ватреннм српским родољубљем, изволио је послати, св. нравославној дркви храму „Вознесенија Христова" у селу Обљу, три комада красних стародрезнпх св икона, и то: 1 икону, на којој је на дивот дрвету у три реда, изображено: рођење Богоматере, Ваведеније, Благовјештеније, рођеље Христово, Сретеније Господње, Крштење, свечани улаз Христов у Јерусалпм, Васкрсеније, ПреображењеиУспеније Богоматере. Ова икона мора бити сасвим стародревна, судећи по изображењу чудесних Христовчх догађаја, жали Боже, што на њој пема никаквих пнсмених података. Вриједност јој није позната, али по

^одарност. њеној израдн мора бити доста скупа. 1 игсону св. апостола Петра и Павла и 1 икону св. Архангела Михаила. Усљед тога обилатога и побожнога прилога, сматрам за најпрпјатнију дужност, путем јавностп изрећи честитом и вриједном ктиторину најтоплију благодарност п захвалност, који је учинио прнлог.нашој св. матери цркви, која је одмах убиљежен у споменицу, као и приложена имени часне фамплије, дароватеља. Нека ти Господ Оаваот пспуни племенпте жеље, а од мене ти, као и мојих парохијана најсрдачнија српска хпал.н. Живио брате србине! Улог , мјесеца јануара 1897. Ристо Терзић, свештеник.

Читуле.

Дана 28. новембра 1896. преселио се у вјечност након дугог и тешког боловања Василије Ковачевић, парох приточки у протопрезвитерату бихаћком. Покојнп поп Василије родио се 7. августа 1844. у селу Притоди код Бишћа од оца Филина Ковачевића проге еанџака бихаћког п матере Стеваније рођене Прошићеве. У мјесту свога рођења свршио је часловац и псалтир, а послпје га је за свенггенпчгсо звање припремао чувени учитељ Адам аџпја, који је увео прву школу за писарве у Бос. Крајини. Код овога Адама учили су сви млађи свештеници прије богословије бањалучке, те је само од његова времена наше свештенство почело учитиписати. Године 1862. марта 25. рукоположио га је матрополит Игњатије за ђакона, а за свештеника 1. априла и. г. у Сарајеву. Док му је био жив отац, служио је парохпју с њим заједно као његов помоћник, а послије смрти очеве као самосталан парох. Према ондашњим приликама покојни поп Вајан (овако га обично зваху) бјеше један од првпх свештеника, како у наукама црквенпм, тако и у свјетском образоварву и понашању. То му је давало углед, да је био свуда виђен, љубљен и поштован, као мало од који ругова његових.

Год. 1875. 6. августа лицем на Преображење I прешао је први из свога завичаја у АустроУгарску, те се одмах придружио народном I устанку, у ком је дјеловао као четовођа н војвода све до пада Црније нотока (22. јула 1877). Какав је бпо блаженопочившн поп Вајан као човјек, као свештеник, као народнн борац и војвода, о томе није моје као брата нокојникова говорити. То ће казати само они, којн о том судити могу ц смију. (Опширна биографија изаћи ће наскоро у једном од српских листова). На спроводу његову било је 8 свештенпка и то: пречасни господин Петар Гаковић прото из Кј1упе, Јово Трбојевић парох из Петрова села личког, Вукосав Мплановпћ парох из Кулен Вакуфа, Ђорђе Зорпћ парох иркошкп, Милутин Радаковић парох рујнички, Давид Латиновић парох врточки и два мјесна свештенпка. Снлни народ слегао се из свију околних села као и сви грађани града Бихаћа без разлике вјере н народности. Спроводу је присуствовао и котареки преетојнпк | из Бихаћа г. Ђурковић и приличан број чиновнпка. Врло дирљиву опроштајну бесједу изговорио је иречасни господпн Јово Трбојевић, напоменувши заслуге покојнпкове и оцртавши дјела његова, на чему нека му је и овом приликом изречена најтоплпја благодарност.