Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 124

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

са тачке гледлшта библије, јесте разуман и наравствен живот љен, као бића сазданога по образу божјем. Сазнање и слобода јесу неодел.ива својства душе, која је сближавају с нриродом божанства и стављају је неизмјерно више свега материјалнога и коначнога; и тај управо слободни, разумно-наравствени жикот, ма где се он појавио — у религији, у карактеру, у домаћем животу, у књизи, у школи, држави или цркви, — свуда открива првосходство душе над материјом, као бића, које нема ништа општега са елементпма посљедње, која се Сори са страдањИма и жалосгима, једнакима мучеништву, која се јавља у свему уму, чувству и савести. Највиша циљ, показана за душу човечју у св. писму, састоји се у достижењу опћења са Богом, посредством вере у њега, љубавп к њему и испуњивања воље његове. Душа је штована и прослављена у св. писму тим, што је Христос страдао и умро за њу на крсту. Но та нста душа, која се представља сазданом за Бога и по обличју Бога, може се удаљити од њега и погинути." Изгубити душу своју можно је за човјека, као што учи св. писмо. У чему се састоји та смрт душе, ми нисмо способни потпуно појмити то сада, исто тако као и то, шта садржи у себи позитивнога та смрт у додатку за губитак свега, што је најдрагоценше ради ње: опћења с Богом. Ипак, да би могао имати у себи истиниту, обилну љубав ка пастви, пастир треба да буде човеком у неком смислу као да испитујући сву дубину зла и греха, позван је да спасава из дубине те оне, који гину; он је дужан на разне начине, макар у слабом степену, да буде изразом оне светости, ка којој се приводи душа

силом благодати Христове, која препоро1>ава и обнавља. Само благодарећи маловерију, равнодушности, бозбрижности п површним позиавањпма неких пастира у духовним иредметима, душе пастве им остају без потребнога старања и гину. Само тим путем могуће је објаснити отсуство у неким пастирима постојанога, ни пред чим незадржане тежње, по завету Христввом тражити и спасавати оне, који гину. Љубав ка души нашега ближњега јесте љубав ка најлепшем, непропадљивом благу на земљи; она не може и не треба да носи на себи ни најмање сенке притворства и лицемерства. Неуморна опрезност и најискренија ревност о спасењу сваке душе — то су битни знаци истинитога пастирскога старања о пастви. » Овака љубав треба да трпељиво подпоси свако непријатељсгсо деловање, управљеио на њу, сваку неправду, равнодушност грубост и увреду. Ко осећа у себи унутрашњу, проистичући из љубави и подкрепљени молитвом, утицај ка спасењу душа, сваке душе своје парохије, тога не може одстранити и охладнети у један пут предузетом намером никакова зла жеља, нитн јавно одвраћање и непријатељство од стране парохнјана. Он пма углед великодушног трпљења у самом Христу, Који „к својнма дође и своји га не примише" (Јов. I, 11), и ипак то му не сметаше да гаји најчистију и савршепу љубав према свима људима. Грех и самољубље могу тако јако да овладају срцем човека, рушећи у њему све истините и добре зачетке, да га чине овда онда сасвим неспособним да се односи са уважењем ка божанственој истини и њеним проповедницима. Љубав је нераздељива. са страдањем, с којом у свези треба да