Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 179

1нг8ск НлзлрАннн'к цлр-к 18дж[кш". Тај натпис био је написат и јелинским писменима из узрока, што је у Јерусалиму јелински језик био довољно распрострањен, јербо су га Јудеји радо имали, о чему и Марко говори. не обзирући се ни најмање на народност, те јелшк-ке мисли држао као сходније. Осим тога још и многи разасути Јудеји у Алекеандрији итд., који су долазили

у Јерусалим о празнику, готово би говорили јелннски и мало би разумијевали јеврејски дијалект, а латински су разумијевали, јер је то био државни језик. Језик јеврејски, на којем су тужили Исуеа христа, био је наредни језик. Дакле историчко разапеће Спаситељево види у чланку : „Христос". Вен. Н., архим.

Религиозна настава.

Од дра К. Кера. Превео с њемачког Милан Поповић, богослов у Рељеву. (Свршетак*).

Из тога излази питање: Каквим се средствпма треба школа служити, да религиозност у младежи развије? Има три тачке, које вал.а у виду имати а) племенити примјер учитељев, б) озбиљнашколска њега, в) жпва ријеч и педагошки распоред иаставе. а) Племеиити примјер учитељев вајважиије је и најуспјешиије средстио за религиозно образоваље дјеце у школи и кроз школу. Као што највеће војсково^е ствараху храброст, војнички запт и истрајност своје војске тиме, што су својпм војницима добрим примјером претходили, тако понајвише и учитељи раде не тиме што говоре, већ тиме што су они. Ако дијете није сасвим неприродно обрабовано, оно гледа од ране младости на учитеља као па скуп и идеал све истине и побожности. ГПго он каже, истина је, што он чини, право је, што наређује, добро је. Дјетету је учитељ персонмфицирана религпја и зарад тога су и мала дјеца, кад учитељ зборп. са свим пажљнва. Ради тога она пазе на свако његово дјело, на ријечн и лице л за то примају у се цио дугневни принцип учптељев (расположење, осјећаје и начине посматрања) без даље рефлекспје. Ако је с тога учитељева дужност, да у

*) Вида евееку 2. од о. г., стр. 50.

својој спољашиости (у своме одијелу. својим покретима, ријечима) све отклони, вјеру у идеал учитеље«, то је у толико внше његова дужност, да своју унутрашњост сачува од печистнх утјецаја. да се с тога непрестано упражњава у пајвећој од свих врлина, у владању самим собом, и да својим васколиким дјелом у ппсоли и изван школе себп стече онај ауторитет и одржи га, који тихом и благом силом срца предобија, духове себи привлачи п нагон будп на подражавање. Такав племенити примјер може до душе онај учитељ бити, који религију у срцу има. ТПто се нема, то се не може ни дати. Као што је немогуће на разум утицати без разума, тсаратстере образовати без карактера, тако је немогуће 11.1 срце утицати без срца и л.убаи ироизвести без љубавп. Без опс праве очинске љубавн, која је њежна п пријатпа и уз то ппак озбиљиа и строга, није било ии иравог учитеља. Ако је може бити частољубиви егонста показао сјајпе резултате код школских псппта : прави плод хрпшћапског образочања младежн, хршнћанско мишљење и хритпћанскн дух, али која вајда од тог, ако у том раду пема љубави. ЈЊегово