Bosansko-Hercegovački Istočnik

С!(рр. 180

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

дјеловање наличи свјетлости трулих материја, која до душе свијетли, али не загријева. Као што уЈитељ цртања мора цртати, рачунџпја рачунати, тако мора и и учитељ религије л,убптм. јер је религија љубан. Та љубав мора се очнтовати у учењу као и одгајању, у говору као ј и у казни. Кад је Господ наш Исус Христос најстрожије узрекао осуду над Јерусалимом, тад су му очи биле пуне суза. II љубави се мора истина присајединити. Учитељ мора бити истинит. Религиозни живот љубави мора из најдубљег унутрашњег врела живота извирати. Ако је твоја ријеч претварање, тада се можеш градитн свет и још тако слатко са склопљеним рукама и са горе управљеним погледима говорити о Богу и о свецу, твоја дјеца имају тако фино чувство, да одмах знају, да иијеси примјер хришћанске истине. Зло је, кад учитељ хвали вјеру, које ни сам нема; горе је кад библију злоупотребљава, а о библијским писцима не говори објективно, т. ј. своје радикално или православно мнијење поставља, или баш из људске бојазни истгшу изврће; али је ипак најгоре џандрљивим срцем говорити о кротости, с охолим срцем говорити о поннзности и љубав с гњевом проиовиједати. Такав је говор баш отров за дјецу. Радп тога нека је истина у свему па и у најмањем. ТОто за истинито не држиш, не дај рађе ни твојој дјеци; боље је мање у истнни него много у лажи. Што за истннито не држиш, рађе одбаци; — то је боље него кад библијску ријеч критикујеш и тиме искрено дијете залуђујеш у вјечној истини, Без љубави за истину и савјесностп нека се нико не усуђује, да буде учптељ релнгије; такав човјек не прпличи у опште за учитеља

већином је најамник. Да се та љубав за истпну и освједочена кјерност, са свнм слаже са правол1 трпељикошћу, није потребно много доказивати. Трпељивост је управо у наше доба за оне, који друкчије мисле. а које ради тога прогоне и огова. рају, тако важна и тако потребна. Ојети се пропоиједника у Салцбургу, кога је 1731. године његов архијепископ из домовине проћерао; сјети се побожног Спенера, Фенелона ГБемачке, који се одликовао великом запонијеђу љубави према ближњем и трпљнвости, те је карактеристично пресудио: „Господ Бог наш морао би бити сироматпанкраљ, кад неби никаквих другпх подајника имао ван два три -Лутераиа^. Сјети се племенитог А. X. Франка, кога су за љубав његове вјере из Ерфурта прогнали, н његовог савременика Томасеа, који је морао под звонењем спроманшнх грешника град Лајпциг оставити: ето то су свједоцп времена, у коме је нетрпељивост и фанатизам не само школу већ и живот савлађивао. Зар ви ие знате, какког су духа дјеца? 1 ) ! ) Гете је право рекао: Ја сам остарио и посматрао путе господње, колико ^е смртни у тишини смио; кад исто тако остарите као и ја, исповједаћете, да су Бог и љубав значења; бар то је моја жеља. До душе не морате мислпти, да ме моја трпељивост учинила индиферентним. Као што вјечно једино врело истине мало може бити идиферентно, тако се мало може и срце, које се хоће да увјери о своме блаженству, за нимати се равнодушношћу. Ја не захваљујем Богу ни на чем више, него на познавању своје вјере. Ја вјерујем да ћу на своме путу заиста доћи на небо. и надам се, да ће Он и другом на његовом путу помоћи. Ако се при свјетлости разгледа, свако има евоју сопствену религију, и Бог мора с нашом једном службом бити задовољан из превелике љубави, јер оно је код мене прави човјек, који је Богу служио, као што се пристоји. Миримо се! Да, не дајимо повода никаквој зађевици, избјегавајмо сваку маленкост, гдје се лудорије издају за истину и хипотезе за основне науке. Проповиједајте љубав и тако ћете љубави имати.