Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х ИСТОЧНИК

Стр. 309

љати онима, која већ постају у њему. Од њега се не захтјева изванредних напора за произвађање вјештачких душевннх ггокрета, него неколико ријечи истинитохришћанскога саучешћа, које има у свом расположењу, савршено је довољно ради тога, да може открити преиспуњене изворе у срцу ожалошћеног, и оно ће наћи себе олакшање у свом сопственом изразу и изливима. Млади пастир наћи ће млого истин скога јада у свијету и шта више у својој властитој малој парохији, ма да ће у то исто вријеме сресаи млого и среће; јер ми не мислимо као песимисте, да је у свијету впше страдања и јада, него ли радости. Он налази жалосг и несрећу, као посљедице самољубља, заблуде, раскошности, пезнања, преступа; он ће виђети мужеве, који поступају свирјепо и грубо са својим женама — дјецом, својим својевољним и упорннм владањем, које испуњава срца родитељска горчином и мучним опасностима за њихову будућносг и т. дОгорчења, хсоја потичу усљед материјалнога губитк-а, представљају извор грднога зла; она се с трудом подају олакшању, пошто се тичу себичних интереса људи, њихове свјетске среће, коју су једино сиособни цијенити и која се Јавља главним предметом њихових брига и старања. Велико знање, много такта, и искуствл, једнако као истинито хришћанско саучехпће и љубав, неопходни су пастиру ради ослабл.ења тих огорчења, која често постижу шта више људе, који заузимају високи иоложај, оправдавајући на тај начнн познату изреку грчкога мудраца: „ Н е треба називати сретним човјека, живот којега још није свршио свога потпунога тока." Стари су шта више говорили, да

жалост и радост проистичу из једнога извора и први дио приправља пут за посљедњи. Несрећа је вријеме, кад Вог открива срце човјеково, кад Он преорава дубине срца, да за тпм може посијати у њему драгоцјено сјеме. Ипак потребно је знати и при том, да биједа сама по себи не може бити узроком добра ради душе; само благост Вожја може се њом користити као случајем ради неоцијењенога блага; јер несрећа без виших утицаја истине и Духа обично доноси више штете, него ли користи човјеку. „А плод правде у миру сије се онима који мир чине (Јак, III, 18), говори Апостол. У св. Писму налазимо доказа на два вида жалости, веома различне по својој природи и заиста удаљене далеко једна од друге; то је, прво, жалост, коју осјећа човјек губитком какве твари, коју он млого цијени, и друго, жалост „која је по Богу." која води ка покајању, о којем се не долази жалити (2. кор. VII, 10). Томе посљедњем виду жалосги осуђени су они о којима је Господ казао: „благо онима који плачу, јер ће се утјешити. (Мат, V. 4). Настир по томе, треба тврдо да држи у уму ону велику истину, да никакво духовно благо не може проистицати из несрећа и жалости, које постижу његову паству, ако се посљедње не примају с вјером у безграничну благост и правду Вожју, слично ономе, као што свака ст&розавјетна жртва, да би била угодна Богу. морала је бити осол.епа сол.у. Душа која се налази у потиштеном стању и сасвим самољубива занијета својом жалошћу, не може примати чисте ријечи истине, њу треба наводити са стране на мирна и правилна размишљања о Богу. По томе,