Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр- 310

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

пастир има двојаку обвезаноот при посјети поражених жалошћу: прво, откривати истинито-хришћанско саосјећање ка ожалошћенима, „плакати с онима који плачу," и друго, водити душе њихове ка вишој хришћанској утјехи и радости. Посјећујући породицу, коју постиже велика несрећа, пастир кад што срета слику потпунога нравственога хаоса. У већиви случајева он срета породицу. која се састоји из л.уди, који нису потпуно проникпути хришћанским учењем, доведене у необичну забуну и ненавикнуте на тешко стање духа. Туга усљед губитка, на пример, љубљенога рођака, обично бива страсном, нерасудном и непокорном; осјећаји свега живота обично се концетришу на помену о умрлом; њега узвишавају до степена готова надчовјечнога; ни очем другом не дају говорити, но само о његовим ни с чим несравњеним достојанствима и врлинама. Зауставити такове страсне и побуђене умове мислити више о Богу него ли о човјеку, концентрисати их на религиозне обвезаности веома је трудна и тугаљива задаћа, јер природни ннстикти и породична чувства, добра по својој суштини, но не дисциплинована вишим хришћанским начелима, често загушују истину. Но опходећи се срдачно и са осјећајем са таковим лицима, односећи се са трпљењем и снисходљивошћу ка њиховим жалостима и шта више слабостима, пастир не треба да заборави, да је он посланик Божји, и да је он обвезан мушки и одлучно одводити ожалошћене од лажних извори утјехе и приводити пх ка једноме истинитом и вјечном извору радости. Пастир треба да се стара тако^ер задржавати поражене жалошћу од намјер-

нога напора свога јада, од падања у неизмјерну жалост, која само без користи слаби дух, чинећи га неспособним ка испуњавању своје дужности. Он треба да протумачи сву неразумност таковога владања, да научи ожалошћене подносити свој јад са трпљењем и смиреном покорношћу вољи Божјој, да им покаже сву величину добродјетељи страдања, стављајући за примјер ,, који је Својим страдањима искупио сав свјет. Пастир треба да изјасни пораженима жалошћу, да живот свакога истинитога хришћанина не да се замислити без страдањб; и показати им, да је тегаки пут крста, утрвено за нас Самим Христом, да је пут који води ка небесноме царству, покоју и срећи. И разум и хришћанско учење једнако побуђују пастира да обраћа пажњу и на времените нужде оних, који су задешени несрећом или јадом, и да чини све могуће ради олакшања њиховог положаја. И онде гдј е он опази праву нужду, треба да носи храну, одјело, новаца, показајући тим начином, да учешће, које он прима и узима у њиховом положају проистиче не из једних само официјалних потреба пастирске дужности. Честе посјете и особити срдачност у опхођењу са пораженима жалошћу везују срца породице ка пастиру јачим везама благодарности. Ријечи, мисли и радње, које може бити,, не чине за њега оСобитог терета и бремена, цијене се ипак веома високо од огорчених срдаца, дубоко се запечаћавају н на дуго остају у њима. Најјаче предрасуде и одвратности преодољевају се овде, и шта више чврста и окорела у својој нераскајаности воља често уступа пред том силом хришћанског састрадања и љубави. Тада као што се прва