Bosansko-Hercegovački Istočnik
Пв. 10
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 377
гама и онај који се кршћаје био би тек тада уведен у воду 1 ). Износити свједочбе за даље вијекове о овоме предмету било би непотребно. Да је кумство постојало у сљедећем времену налазпћемо свједочанства при расправл.ан.у другпх питања, која су у тијесној вези са кумством; за то, да избјегнемо понављање, ми ћемо одмах пријећи иа једно од тијех питања наиме : ко је могао битп кум? „Древна дрква, дозвољавала је сваком православном хришћанину, —- којн има чисту вјеру, само ако би он био добро познат цркви — ако би био са њом у заједници, — да може бити кум ако би био за то способан" 2 ). Према томе не би могли бити кумови оглашенп као такови, који још нијесу ступили у заједницу цркве, јеретици, пошто нијесу православни и, најзад лица, која су у ма којем степену кајања, којп због својих гријехова или заблуда изгубише на извјесно вријеме, право на заједницу са црквом. Осим овијех није се дозвољавало, да буду кумови ни она лица, која ио крштењу не бјеху миропомазана 3 ). Пошто се обвеза кума, — као што ћемо видјети ниже — састојала у вршењу активних радова при крштењу мјесто лица, које се крштава, то је разумљиво, да се и способност неког лица за кумство у главном састојала у том, да и сам кум мора бити упућен у основним истинама хришћанства т. ј. да зна Символ вјере, молитву Господњу, и друге главне тачке оглашења и хришћ. учења. „Прије свега — каже Августин кумовима — ви сте дужни знати Символ и молитву Господњу" 4 ). Напошљетку кум мора имати законом прописане године т. ј. бити пунољетан, а кумови неби могли бити бјесни и ') „Г>е Шегагсћ Есс1еб" сар. П. и V. Сиге. Сотр1Ра4го1. 8ег. (Јгаес. Тот. Ш. со1. 396.; по рускош преводу ПнМеША ОТЦ. И уч. ОТНО[АШ,И^ Кг Н1Т0.1К0К. ЕОГОМОК. Том. I. стр. 34. 2 ) Рук. длА клту ЈК . паст. 1878. г. П. стр. 109. Вгп^ћат ,,Ап4к[ш1" Тот. IV. БЈћ. XI. сар VIII. §. 10. ес]н1. 1755. ра^. 298. 3 ) Сопс11. Мо^ипИп. (813.) 1п ћарИвтаЈе те1 т с11Г18та1е поп ро1ев! а1гат уичолрсге 1П ШЈогит, 1)111 поп ее! 1р§е уе1 1|ПрИ,ча1ин уе1 сопвгта1из. Лрт1 СгаНап. 1 НкгтеГ,. IV. сар СП. Сигз. Сотр1е1и8 Ра1го1. 8ег. 1 .а!. Тот. СI ј X XXII со1. 1832. *Ј Авгусшин. 8егт. Роз!.. Равсћа, <[Ч1 тмрН. „НосПегпив сИеа". ар. СгаИап. .,1)есге!". I)1нј1пс1. IV. сар. СУ. ,,Ап1е отп1а 8утћо1ит е! огаИопет Сопптсат ег уо8 1 р>! гепете, е! 11118, сЈио.ч 8и8сер118118 с1е 8асго 1опТ,е, оз^епсШе". Сигв. Сошр1. Ра1го1. 8ег. Тот. С1јХХХ\'П. со ). 1833.
луди људи, пошто немогу појмити основне истине хришћанства. У осталом и вјерни у древној цркви нијесу једнако учествовали у Кумству. Било је лица, која су се по укорјењеном обичају драговољно примала обвеза кумства. У IV. и V. вј. било је мншљење код хришћана, да се дјеца при крштењу могу ослободити од прародитељског гријеха само ако их родитељи буду приносили крштењу. Због тога су у то вријеме били увијек родптељи гсумови својој дјеци. Овај је обичај имао толику снагу, да се није прахтиковао само у иеизбјежннм случајевима т. ј. ако би родитељи одмах умрли или ако су дјеца копилад 6 ). Али ииак је овај обичај, због извјеснпх прилика ускоро исчезао. У почетку V. вј. ночела се развнјати идеја о духовном срод'"гву између кума и крштенога, која је већ на Трулском сабо)>у формулирана нарочитим правилом. Упоредо са развијањем ове идеје, развијала се и свијест о томе, да родитељи не могу бити кумови својој Д1е .ци, пошто би у том случају њихов брак био стављен изван закона, као брак који је у блиском сродству закључен. Због тога је био издан закон 776—780. од императора Лава IV. и Константина VI. по којем је било строго забрањено, па родитељи кумују својој дјеци. Овај су закон изазвали озбиљни мотиви. Било их је, који су у жељи, да раскину брачну везу, намјерно кумовали својој дјеци и кроз то су заиста и постизали жељену цијељ, те њихов брак бијаше уништен. Да се неби овај противзаконити обичај утврдио и добио силу закона, били су импера ТЈри принуђени, да издају наведени закон, који је прописивао тешке пошљедице онима који би га прекршпли 6 ). У древној цркви било је лица, која су уживчла особито поштовање због примања обавеза кумстц то бјеху хришћани, који су из побожности посвећивали свој живот сдмо на службу цркви. Зато су у древној хришћанској цркви често били кумови ђакони, ђаконисе и монаси. 5 ) Руковод длА илкск. паст. 1878. том. П. N1'. 20. стр. 110. 6 ) 1,т%еГа1 а 7,асћаг . ,Ди8 Огаесо Котап". Рагз III. 1лрв. 1857. со1. 1. поу . 26 а ра§\ 49.—53. Овакове су одредбе биле у то вријеме и на западу пздаване. N1111.118 ргорпшп Шшт уе1 +1ат сТе Гоп1;е Тбар^зтаИб бшсараа!,, каже 55. правило ео1ора „Мо^ип^асит". (513. г ). НагЛџгп. ,,Ас^а сопсП/' Тот. IV. Раг. 1714. со1. 1016.