Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 379

по вјечним добрим законима дубоке мудрости, и неизмјерне доброте, и ако }е нама недокучиво. Зарад тога ћемо, ма шта било, тишину и-ш буру, с мирном оданосги примати из Твојих руку, користићемо се миром, да се наоружамо против будућв буре, настојаћемо да дамо свјетлост разуму и чврстоћу срцу, да тиме у свако доба употребимо права средства, како би сусрели нужду и невољу, па, ако наше око тако шта не угледа. Теби повјеравамо, Ти ћеш нас довести пристаништу сигурности и мира. Ев. Мат. 8, 23—27. И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови. И гле олуја велика постаде на мору, да се лађа покри валовима; а он спаваше. И прикучившп се ученици његови пробудише га говорећи: Господе! избави нас, изгибосмо. И рече им: за што сте страшљиви малсвјерни? Сада уставши запријети вјетровима и мору, и постаде тишина велика. А људи чудише се говврећи: ко је овај да га елушају вјетрови и море. Н (&НДН,ИИА ЕО его Ш ГОЗДДЖА лпј )Л ТБОрЖ.ЧИ поЛ1ћ1ШЛА[/И(( КНДН/ИЛ [^Тћ И П|)И 1 Н 0!8 ш 1 Н (1 А [Н.1Н 6Г0 И Еожктко ко ежг кмтн илг кгзштк-бтии/и-к (Римљ. 1, 20.) Да, нама је слободно само с отвореним очима по великом храму природе и опажати у њему предмете, само с позорношћу и смотреношћу гледати појаве, које се оку пружају, да стечемо освједочење, како не би било никакве извине за онога, који невидљивом духу ускраћује своје клањање и обожавање. Које тако тупоглав, тако без осјећаја, те неће у безбројним створењима, која се с његовпм погледом сретају да призна свемогућег и премудрог виновника ? Па ко је икада прозрјео у дубине природе, а да га није моћно обузело осјећање чуђења и страхопоштовања? Ако је он при томе морао признати, да је он кадар само најмањи дио божијих дјела прегледати, тад је тежио његов дух за ослобођењем од гјелесних веза, које га ограничавају, и не дају му, да се вине пријестољу божијем. Ако нам природа пружа богату грађу за најозбиљнија проматрања, која дух образују и срцс оплемењују, онда не треба да се чудимо, што се на њу чеето пута у еветом писму обраћамо п позивамо, да озбиљне погледе размишљавања на њу управимо и да пријеђемо од видљивог на невидљиво. Писац књиге Јова овако нам вели

(12, 7— 9): Но копрош чгткЈроиогих"*, ти јкк ^ тт *, и птнц-к тскнмЈСК, тлеозк^татт. дш,* ти (киа^тт* ншпок^дат-к ти рикм лш >р|К['А. Кто н( ко ш^тЛлкш р8кл Г ошодна (откори |ј а ? Па како се згодно послужио, Исус, узвишени учитељ својнм учењем по пољнма и лпвадама, да своје пратиоце упозори на истине, који су се морале у њихов дух дубље усадити, јер му се оне преко тјелесних чула приводе. Ето то нам служи као знак, да ми не гледамо само тјелесним очима, већ и духовним очима, да ми ходимо по лијепом свијету божијем не слијепо већ са разбором, да ми исто тако, као што чела из сваког цвијета мед снса, сакупљамо мудрост из свега, што нас велико и мало у свијету срета. Велико и мало ? Но шта је малено у етварању Божијем? Је ли биљка, која непримјетно угине пол путничким ногама? Али гле, та биљка садржи може битп кап балзама или отрова, који одржава живот оца једне фамилије или утамањује. Да није кап воде, која с неба на земљу пада ? Но гле, та кап воде је саставни дио мора, који носи на својим леђима бродове и који их у свој понор прождире. Дакле та биљка и та кап воде већ су довољни, да забаве размишљање испитаваоца, а колико више мора бити васколико биљно царство и слијевање свих вода, — ја мислим море! На ово пошљедне обратимо ми сада своју позорност, јер по садржају данашњег евангелија видјебмо Исуса с његовим ученицима на мору, како они на несигурном чамцу плове луци, али прије но што ^ођоше до ње, бшш су услијед буре у опасности, да их не прогутају вали морски. До душе ужасна природна појава, али поучна за сваког мислиоца ; јер нам се код оштрог размишљања море показује као слика човјечијег живота. I. Као што се тишина и буре мијењају на мој у, тако и у човјечанском животу. II. Као што су тишина и буре добротворне за море тако и по човјечански живот. Ш. Као што Бог заповиједа над тишином и бурама на мору, тако исто и над тигаином и бурама у човјечанском животу. IV. Сигурно пристаниште прима путнике послије несигурне вожње. Море дијели највеће земље једне од других, али с тога једна земља није недокучива станов-