Bosansko-Hercegovački Istočnik

Огр. 408

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

говореним ап. Петру: „ иаси јаганце моје и (Јов. 21, 15), а ријечи Спаеитељеве опет гласе на еве апостоле: „Хајше научите све народе и (Мат. 28. 19.), — јест, школа је кћер христијанске цркве по задаћи свога учења; устројство је школа и обвезаност пријамника апостолскијех као престојника цркве; 2) црква није самостална уредба подједнако са црквом, владом, породицом, већ је она искључиво уређење, цијел, која мора бити узета из опредјеленијех путова и самосталнијех института; шта може бити светије односно те крајње цијели, какову има у виду цркват. ј. вјечно спасење? Христијанска влада, христијанска породица нема ништа, не може цркви уаети њезину мисију не одказујући јој њенога христијанскога назначења? 3) Педагогичке споеобности у дјелу обучавања досижу се више техничкијем постањима, којима може бити способан сваки неразвијени и неспособни човјек; духовништво је дужно очувати своја управљачка права над школом, као представници истпне, и као свега још много више образовања сталежа изједначеног с педагозима, исходећим из учитељскијех ееминарија; 4) Треба цркви оставити њена историјска права; у то вријеме пак ни држава, ни породица, не мишљаху односоо образовања, једна црква у својијем њедрима носаше свијетлост нросвијећења; подизаше учионе, сачувала је остатке древнога знања, номагаше подизати универзе; без цркве, не би било школе.

5) Идеја цркве о5ухвати собом све знање ; свака наука треба да служи религијп. Ипак, из тога не сљеди, да су све науке дужне служити богословљу; али је и свака наука дужва је бпти религиозна, т. ј. водити је дужнпјем путом и својој цијели, о којој трактира религија. 6) Ако би се одстранила од школе црква, с тим би сама важност убијеђења младога нараштаја подвргла се извијестној опасности стегом својственога образовања: у народној би се школи појавио индиферентизам, управа упуства антирелигиознога, отворајућег путању демократизму и социјализму, с тим сапутницима полаобразоване народне масе. 7) Није ли потребито разликовати већу од ниже народну школу; у нрвој је обвезна цијел науке ; но само не изкључиво могућој народној школи наука; т. ј. самостална анализа буди које сфере знања? тамо је могуће тек објаснење готове истине; и какова ее пак истина човјечија може равнати са одкровењем? народна је школа дужна стати искључиво на религиозном образовању, сљедователно је њезина свеза са црквом унутрашња, коју неможе никакова спољна снага раскинути: раздвојити је од цркве, што би значило раздвојити само живац суштествовања народне шкеле. 1 ) (Наставиће се.) *) Те апологичке идеје бијаху особито распострте у Кгитшасћег. I). Сћпз^. Уо1к8сћи1е т Випс1е тИ; (1. Клгсће. Е§8еп, 1823.. — у СггаГе, 8сћи1гесМ, осТег <1а8 УегћаНп. <1. I Уо1кбсћи1е пасћ тпеп ипс! пизеп. (^иесШп^ћиг^. 1829.

Кумство при св (Нас1 Древна је црква, опредјељујући особине кумова при крштењу у исто вријеме опредјелила и број кумова. Премда Бемер и каже, да: 111 рптШуа есс1ек1а (јио(; ас1ппзз1 (ра!г1ПЈ), 1^по1;ит ев{ 1 ) и , ипак то није могуће тачно опредјелити. За разријешење овог питања потребна су нам она факта и оне свједочбе у којима се спомињу кумови. Разматрајући их у опште, није тешко увиђети, да је у древној цркви свако лице имало једног кума. А да је заиста тако било, свједочи нам још и установа римског епископа Гигина, ') Аиртв(1, Шс! •. 341.

тајни крштења. ,вак.) која свједочи, да при крштењу може бити само један кум. Свједочбе даљних вјекова, потпуно су са овом установом сагласне, истина у неколико нејасније и неопредјељеније. Тако, при крштењу Елпидифора Картагенског, спомиње се само један кум — дјакон Мурета 2 ). У мученичкпм дјелима св. Себасгијана, говори се, да је пресвитер Поликарп крстио шестдесет и четверо, којима је код мушких био кум св. Себастнјан, а куме код 2 ) Виктор Ушичски: „Ое рег зесги Уапс1а1 и . 1лћ. V. IX. ,,Шс с1ис1ит Гиега!, арис! поз ш есс1е8]'а ^ашИ ћарИиаШз диет уепегаћШб МигШа (Насопиз <1е а1уео ГопИв зизсерега! ^епегаШт". Сигз. Сот1. Ра1го1. 8ег. 1^а1, Тот. УШ. с. 246.