Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 452

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

рећи: „па онда склоии руке на молитву ио римском обичају и реци „лмиик" или: удари се шаком у прса уз произношење ријечи : „д.шшк". Да избјегнем непотребно трошење ријечи, ја ћу овдје управити само једно питање иа своју браћу по Христу —- свештенике свију народности и браћу по крви Србе свјетовњаке у нашим крајевима а то је: Нека сваки, право по души каже јели икада чуо или видио, да се икоји православни Хришћанин до данас осјењавао знаком часнога крста овако: г да је саставио прва три ирста деснч руке: налац, кажипут и средњи ирст те овако састављење изједначио и метнуо најприје на че.ло иа рекао : . Ко н.иа Оца", затим смустио на прса и рекао : „и Смнл", за тим иренио на десно раме и рекао: „н [ катлгш ", а на иошљетку иренио ча лијеео раме и рекао: иа кад је то све свршио, а онда је спустио руке низасе, или скрстио их или . .. макар турио их у џеп . . . рекао „Л/иинк" ? Ако је ико видио или чуо, нека по души каже, па ћу ја смирено и покорно молити се Богу, да ми опрости што сам у заблуди, а ако нико није видио иити чуо, онда . . . онда, незнам шта да мислим о високој наредби! У осталом, ако се докаже, да је потребно и правилно крстити се као што вис. наредба архијерејског синода вели, онда треба одмах

Како је Хри< О томе доносимо писмо које писао Публије Љнтулије губернатор Јудеје, Императору Римском, — којим се описује лнк Исусос. — То је писмо преведено са латинског. а чува се у породици Цезарпне у Риму: „Чуо сам, Цезаре, да желиш знати, што ћу ти сад причати. Налазећи се овдје човјек, који сада живи у великим врлинама, а зове се Исус Христос, и кога народ л»уби, а његови ученици сматрају га за божанствена - и веле, да је син Бога творца, неба и земље и свега што на њој има и бива. Заиста, Цезаре, сваки дан чују се чудне ствари о овоме Христу : да васкрсава мртве и лијечи болеснике само једном ријечју • — он је човјек средњег стаса врло лијеп у лику, а има тако величаиствен лик, да они који га гледају, морају га волити, и бо-

наредити, да се сви часловци и псалтири, као безаконе књиге униште, или бар оно: „КрЛтко* изА«иж1! и истргне из часловца и псалтира па боље напише, а сав живи православни народ наново у гаколу, да се учи прекрстити, а мртвима, да Бог прости што се незнадоше прекрстити. Још би се морало са часловцима и псалтирима уништити : 1. Прва настава у вјери за I. и П. разр. од Н. Вукићевића 1883. год., премда је ова књига поменутом наредбом стављена ван кријепости! 2. „Литургика" за срп. школе", коју је написао г. Н. Беговић прото и која је награђена по ријешењу архијерејског сабора у Биограду (!?), која нас на стр. 47. учи како се ваља прекрстити! У опште, ја сам дошао до ове дилеме : или се Срби православне вјере не знадоше до данас правилно знаменовати знаком часнога крста, Или је наредба правосл. срп. архијерејског синода у Карловцима бр. 30. (син. зап. ех 1897. од 29. јула (10. авг.) издана доцкан а у духу противном старој српској правосл. вјери јер, трећег нема! А ја вјеран св. предању св. апостола и св отаца завршујем за сада ријечима: „„О кгш шно о"урЛЗ^,П^КШ!, Ш1ТЛИНТИА тикоклгш кАшгш НШјМКИГШ н церкки [Т^И ПјШТИКНДГШ ,и &Дј)ГТК0КДН1А : Д(ј)ЖНТ! Ж! др^кнн Ш 1Тћ1^"ћ ЛП /1ћ и |ТК1Х"6. ОЦЋ Пр!ДДН1н". УЗ. октобра 1897. Посавски поп.

х>с пзгледао? јати га се. — Коса му је боје добро зрела љешника. и затегнута до ушију, а од ушију до рамена земљане је боје, али светлија. Од сред чела на глави косу дијели по Назаренском обичају. Чело му је равно, али врло ведро, лице без бора и пјега, преливено скромношћу. Ноздрвама и уснама не може се ништа замјерити, брада му је чиста као и коса, нпје много дугачка, на средини је одјељена. Поглед му је страшан и озбиљан, очи су му као зраци сунчани, и нико не може право да га гледа због сјаја, кад укорава, застраши кад опомпње, привлачи љубав и Еесео је са достојанством. Веле, да га никад нису видили ни смијати се ни плакати. Руке су му и мишице врло лијепе, у разговору задовољава многе друге, алп виђа