Branič

БРО.Т 3.

Б Р А Н И Ч.

бпло н лпшно да их и овде понављамо. Додаћемо само још то, да би прикривање целог еандука било, од стране реченог Илије, повреда само иоверен, а, с' којпм му је дат сандук на чување, а отварање или обијање сандука и узимање облигација кз њега да би вређало не салго то иоверење , већ би у исто време било и незакоњи наиад на туђу својину , која пије у његовом притежању, иа за. то ово последње и треба да буде дело јаче — крађа, а не утаја. Но да се вратимо на даљи говор о енглеслом ка-нзном праву. Подобно оцени ових дела кочијаша илн кириџије, епглеско казпено право разнолпко оцењује, и кад би слуга узео госиодареве ствари, с намером да пх себи незакопо ирисвоји. Оно, пре свега, повлнчи разлику између ствари, које слузи не би биле поверене и оних, које би му биле дате па руковање, закле поверене. Ако би слуга узео ствари, које му нису биле поверене, то Енглези сматрају као несумњиви елучај крађе. А ако би слуга узе > ствари, које су му биле дате на руковање, — онда у енглеском казненом праву о томе ностоје три правца. Тако енглеско обичајно ираво не сматра за лопова оаог слугу, који би утекао са стварима, које му је господар поверио. То би била само ? ра/Јанско-правна повреда поверења односно туђег д< позггга. А на протпв ако би слуга узео ствари свога умрлог господара, па ма да су њему и биле поверепе, — онда то не би стварало само грађанско-правну одговорност, већ казнену. Но опет Елглези ни то не сматрају као крађу, већ само као утају. Тако је прописано законом за време владавине Хајнриха VII. (од 1422 до 1461 године.) А Хајирих VIII. (владао од 1509 до 1547 године,) узаконио је, да одговара казненим путем слуга, који би од господара украо ма шта у вредности преко четрдесет гаплинга (колико вреди шилинг види наиред.) Међу тим и тај закон оставио је бар у једном случају могућвост, дасетакво дело не сматра за кажњиво, већ само као основ грађ. правне одговорности. По истом закону, ако би слуга, који би те ствари узео,