Branič

БРОЈ 5.

Б Р А Н И Ч

195

вештању не може наређивати. Са наведених разлога првостепени је суд одбио тужиоца од тражења. Апелациони Суд по незадовољству тулгиоца нађе, да ова пресуда првоетепенога суда не одговара закону из ових. разлога: По §. 477. гр. за^оника завешталац чинећи расноложење са својим имањем на случај смрти, дужан је, да законој деци остави невредим законити део свога имања, који се састоји у половини свега имања, а са другом половином може да чини расположење како хоће. Апелациони Суд ценЈћи по садрж.ши завештање пок. Ј., које је и судијом за неопорпа дела утврђено, налази, да је пок. Ј. чинећи раеположење са својим имањем, повредио горње законско наређење, јер тужиоцу Ж., као сину, није оставио половину свога имања као законити део на слободно расположење и уживање, него га је поставио само за уживаоца имања са његовом удовом, а за насљеднике одредио тужиочеве наследнике. Истина законодавац је у §. §. 465. и 467. гр. зак. наредио, да завешталац може расположење са својим појединим имањем тако учивити, да ово пређе с колена на колепо, т. ј. да први наследник наслеђено имање мора оставити другом свом наследнику, али ово наређење о Фидејикомису не иотире оно наређење о законом делу наследника нарочито још и с тога, пгго се у §. 465. грађ. законика (о Фидејикомису) говори, да завешталац на овај начин може раеположење учинити само за поједино имање као за кућу, њиву, ливаду и т. д. а не о целом завештаочевом имању, као што је свде случај. По изложеноме Анелациони Суд налази, да је тестаментом пок. Ј. окрњен закони део имања његсвог сина и наследника, тужиоца Ж., према §. 477. грађ. зав. и зато се и тестаменат иок. Ј. у толико има и да огласи за неважећи, па с тога и пресуди, да тестаменат пок. Ј. односно ноловине имања као окрњеног дела тужиоца Ж. не вреди. Но Касациони Суд по жалби стараоца масених расмотрив акта и ову пресуду нађе у своме III. одељ. 9. Дец. 1886. Бр. 3980да иста не одговара закону из ових разлога: истина да законодавац нрописом §. 477. гр. зак. ограничава завештаоца у расположењу законог дела у корист своје деце, али примени тог прописа у овоме елучају нема места, јер умрли Ј. није свога сина тужиоца Ж. лишио наслеђа, но га је само ограничио у располагању са остављеним му делом, који износи више од законог дела; на ово пак ограничење завештаоц има права по пропису §. 465. грађ. законика. А исто тако погрешан је разлог Апелационог Суда што наводи, да но смислу поменутог §. 465. завешталац може расположење чинити