Branič

190

Б 1' А II II Ч.

БРОЈ 5.

само за поједино имање као за кућу, њпву и т. д. Ово је законодавац ставио само ради примера, када се о појединим деловима иман>а чини наређење о Фидејкомису, а никако се из смисла иоменутог прописа неда извести, да је законодавац у смотрењу наређења о Фидејкомису хтео завештаоца да ограничи само на пеко извесно имање. Па с тога поменуту пресуду Анел. Суда ноништи с позивом, да по овим примедбама и закону даље поступи. Апелациони Суд не прими ово примедбе пего врати Касационом Суду акта и пресуду с овим противразлозима: „ По §. 477. гр. зак. завешталац чинећи рзсположење са својим и мањем на случај смрти. дл т жан јс да остави законој деци невредљив законч део имања, који се састоји у ноловини свега завештаоч евог имања, и тај закони део. сматра се као свој ина зајсони х наследника без_икак вог ограш шења. Питање је, да^ш^је^з авештадац, чин ећ и расгшложење са својим . и мањем при завештању, да им ање п_реће на _више кодења^ЈЕ ~ родбинн . т. ј. по ^енову Фидејкомиса, дужан, да се обзире на нарећења §• 477 гр. зак. односно законог д ела закоиих насд едника или не ? као и да ли се може ма как во као важеће огрзниче ње да учини на закони д ео према ааконој деии или пе ? И Апелационп Суд гледећи на наређење §. 477. као и §. 465. гр. зак. налази, да јс законој деци газаптован закони згео имања за вешт а чевог, који прелазећ и на законог наследника прелази са сваким правом располагања. дакле без икаква ограничења ; а преи т томе да је_ завешталац баш и у случају завештања имања с кол е на на ко дено (Фидеј јш жис), дужан да мој цш, да са својим завешгањем неокрњи аакон и део законој дени ма на какав начин. бидо ограничењем уживања или ин&че, јер би се на тај начин законом гарантовапи закони део имања законој деци свагда могао да осујети, било на овај начин било на други, као што је овде случај, у ком завешталац остављајући извесно имање своме сину Ж. ограничава га у свему у расположењу са истим, што је противно §. 4.77 зак. гр.; шта више наређење §. 465 гр. зак. више је специјално наређење и изузетак, којим је завешталац властан, да неко извесно имање , н. вр. кућу, аиву, ливаду и т. д. на више колена у родбини остави, који израз „м еко гзвесно имање " и набрајање имања очито показује, да се такво наређење односи на поједина имања завештаочева, нити наређење о поједином имању може да потре опште наређење односно законог дела имања припадајућег законој деци по §. 477. гр. зак." Касациони Суд у својој општој седници 20. Јануара 1887. Бр, 100 нађе, да су ови противразлози Апелационога Суда закону саобразни, те тако горњу пресуду Апелационога Суда и оснажи. Саопштио Милан Дашјановић.