Branič

Б Р А П П Ч.

број 11.

Важност ове разлике и у томе је, гато се прибелешка мора уппеати у књиге интабулационе, а то је од битног значаја ;?а првенствепо право наплате из врелности продате прибележене непо» кретности. Но ми писмо изазвани папред наведеним разликама између прибелегаке и забране, да пишемо о тим разликама као познатим свима, који се судским пословима баве, примењујући иоменуте и остале законске прописе на тражења ирибелешки и забрана, већ смо наведени иотребом, да се питање о примепи § §. 394 и 399 т. 1. и 2. грађ. суд. пост. на овом пољу претресе у корист подједнаког примењивања, јер постоји з>акт, да ове законске проиисе сви првостепени судови нагаи не примењују нодједнако, што ћемо мало ниже примерима доказати. У колико се може рећи, да су судови сагласни у оцењивању пуноважпих исправа, било јавних, бпло приватних (а друге су искључене по новим изменама и ^опунама нагаег гр^ђанског поступка) када је питање о обвезаности самој, — у толико се не може са тврђењем рећи, да сви судови плдједнако примењују § 394. и §. 399. т. 1. и 2. грађ. суд. иост. кад је у питању паступела опасносг по обвезаност. Ту сада човек не зна које мишљење треба да прими а које опет да не прими; или коме суду треба да ода ком1 'лименат а коме не. Адвокат знајући за ову поделу мишљења у судовима лако може увидети да је врло практично гато он своје мишлење може наћи у извору ове неједнаке судске примсне поменутих законских проииСа и држати се час овога час онога мигалења, како је кад за појављеног клијента боље. И због овога сво иитање треба да се овим путем расправи. По неки првостепепи судови траже за доказ опасности, да о року цел'1 обчеза није гсауњта и овај свој захтев оснивају на идентичним прописима §. §. 394 и 399 т. 1. и 2. грађ. суд. пост., чему иека је доказ архива касационог суда, која изобилује са сваким случајевима. И по томе, ако Ои т. м судовима догаао какав случај, где се тражи обезбеђење (прибелегака или забрана) по обвези, која има да се испуњава ио разним роковим, дакле не у целшш, но делимично, они би молиоца одбили од траженог обезбеђења за оп- ј делове обвезе, којима рок измнрења још није ирошао ; или ако је једпом делу обвезе рок прогаао, па тај део не износи вигае од две стотине динара, него толико или мање, — онда би се ти еудови огласили за. ненадлежбе. (Види регаење суда окр. београдског Бр. 4791/86.) Могло би се опет десити, да они — судови — одобре забрану само за обезбеду онога првог дела, па макар тај део пе изпосио више од