Branič

652

Б Р Л II 11 Ч.

БРОЈ 19.

ницу, а то је, да у иовпје вријеме, п, по штоје Букова теорија одржала евуда заслужну побједу, находимо у неким нобол.ијем законимакад кад н нримјер рнјечп нозајмљеннјех. н то врло згодио нз пашега старога језика. Тај Факат најочитије потврђује моје поменуто увјерење, III. Г р у а г. Стварање терминавише или мање, самостално. Кад нпсцп и нреводиоцн закона џе налазе више у нарздном језику грађе за термине, а не могу да је пађу у туђпм пзворпма: тада оии. сами, више или мање самосталио етварају термппе. који су пм потребни. То може бити за п,их најлакшп иачии за пзналазак термипа; алн за нас с погледом иа нашу главну иамјеру. да су закопи свакому нрнстуиачпн, •тај је пачнн, без сваке сумње најтежи. Та тешкоћа долази ноглавито отуда, што, као што се :ша. сваки иарод гледа на некн појав, ствар и одношај са своје особпте тачке посматрања ирема томе, које је од својсгава тога појава у почетку учннило на њ најјачи утпсак; а то бива различно у различнтијех народа. Зна се, судећи но језпку, да се у иеких иарода радн»а, н. и., читања, осиива на појму сабпрања ((с^ег , 1е8еп, ђгаН). Међу тпјем су други, саставл»ајући ту рнјеч, више мислили о бројању (чптати п т. д.). Појам о оиоме, што је неко научпо, шта му драго, тако, да то .чо,ке лако наустице поновити, у једпијех парода изражава сс ријечпма: знати иа изуст; у другнх знатп са спол»ашње стране ..аини еиЛЈд'"; у иеких зиати на памет (к тепке, а тетопа); а још у иекпх знати срцем (риг соенг) По томе ие треба се чуднтн. кад се говори, да је потребно особитп дар, сиособност, и спрема за самостално стварање термина, којнма се може битп нотнуно задовол.по; а то је нророчанскн дар. II, занста. може лп шта труднпје бити, него погоднтп, која је управо страна појава пропзвела највекп утисак на једаи народ С тога сам од самога ночетка бпо мпш.вења. да се нп тада, кад нам је већ иемогућио слу житн се начпнима ироиалажеп»а термпиа, којп су сцоменутп у двпје нрве груие, никако ие смијемо, у таком самоеталном стваран.у. уздатн у своја субјективна анстрактиа суђсн.а; него, да се треба ниак иаслањатп па иешто, што је сталније п стварније.