Branič

БРО.Ј 10

Б Р А Н И Ч

333

пају иротивни сиетем, х ) али меии ее ие може на нно а да не напоменем, како њихови разлози, оснивајући се на законском пропису чл. 122 (§ 92) и једне пресуде, којој се, узгред буди речеио, даје смисао који она у ствари нема, 2 ) нису ни уколико убедљиви. ни сумн.ати иокрај чл. 140 ('в. наш § 116), који обвезује еолидарним јеметвом све оне, који су меиицу иотиис.али Вес!аггк1е, 1)е 1а 1еСГге (1е сћап§е, N0. "211. На питање: „Да ли потиис стављен сал на меницу, без иретходне речи „примљена" или које друге одговарајуће речи, сачињава важећу и тачну акцеитацпју У" — Одговара: Не знам на чему би се оснпвао противан одговор " У истом емислу: Вга\-ап1 «1 1>етап§еа4 ТгаНе стр. 231—232. — ^уои-Саеп е! КепаиК, Соигв «1е ГЈгоИ 1 ош. I. I. N0. 1144. — прп крају: А1аиге1, Сотшеп^ајге <1и СоДе (1е Соштегсе е! Де 1а 1е^181аИоп соштегсЈа1е. 2ете еДИ. 1808—1871, N0. 1307. Заступају га РатДеавих, Оа1о - /, ЈЈои§'шер, 1)ен ЈеИгез (1в сћап§е е(: <1еа еССе!« (1е сотшегее. 4-ете е<1И. 1815, 1. I. N0 490. — У истом смпслу и решење фр. касационог суда од 20 марта 183у БјсИопшнге <3е Сош1ег. Кићеп Де СоиЛег, ОЈсНоппаГге (1е ОгоИ Сот. 1. V. N0. 378 1877—1881, вели: „Да акцептација може произвести сва своја дејства, треба да има у ствари менице " У пстом смислу п нресуда: Саеп 31 шаг> 1827 г Међу тим Ке(1ег1о1ге Аа .Тоигпа1 (1и РаШз доноси једно решење каеац. суда од 20 марта 1832 г. на које се протпвници бланко акцепта позивају. Предмет тога решења саетоји се у овоме. Барон 1>исћате1 по смртп својој остави паследника, који прстурајући по покојинковим напирима од вредности, нађе јсдан чист листић хартије, на коме беху исписане ове речи: Ассер1е роиг рауег 1а зот.пе <1е 8000 IV. ргепиег ов1оћге 1818 бј^ае: 8ага1. Ну, како је исти Оара био поверилац баш тога истог наследника за суму од 17.458 ®р то је овај тражио да од те суме одбије оних 8000 ®р. акцептованих од 8ага1-а. Али иоверилац одбије ту компензацију, наводећи да тај дуг не постоји, пошто је основаи на једном иисмену, које нити изрвжава нити показује узрок акцептиране обвезе, а међу тим нема мен. Форму, те да се не би морао истраживати сапза ЦећешИ Па шта је ту ваљало утврдити пресудом еуцком? Без сумње не то да ли потипс трасатов сам за себе на нравој менпцп сачињава вредећу акцеатацију иди не; јер ее из пресуде суда у Кану, као и из побуда касац. суда види да се горње писмено не може сматрати као меница, што није начињено у законој Форми. На против, ираво иитање овог спора било је да се одреди карактер акцептацнје у недостатку менпце, а посебице: да лп акцепт, као акцесија, може ностојатн засебно и ..одељено од гл. ствари? или ће се поменуто сисмено сматрати као почетак писмепог доказа, које иетина не мзже конституисати обвезу, али може да допусти доказивање сведоццма. Лрвостеигни _сул у Кану и касација решили су у овом иослелњем смислу паведени сиор. » [ Као што се видп овде је 'потргнут као доказ једно иисмено, које, као што се то из самих суцких разлога јасно види не сплда у менице; па за то и велимо да оно ни у колико не шкодп противној доктринн, јер ова узима да је меница са свим празкша, да је она изречно и Формално упућена на трасата, мандат је дакле потпун — па на основу тога и вели: да се о карактеру потписа трасатовог на такој меници не може ни мало сумњатп. — Види и ВгауагЛ е! Вешап^еа!, ор. еИ. р. 232 нота (1). — В<к1ат(1е, ор. сИ. 1. I. N0. 211.