Branič

4

416

в р а н и ч

врој 11 и 12

дегенерирани , чија умна и морална иелабл.еноет оставља пх без нужнога отпора злочиним тежњама. У Немачкој Ђирхоф одавна је назвао злочинце лицилш, на иуту да иостану сумамути. У Аустрији проФ. Бенедикт , и ако баш не сматра кривцо као сумануте, ипах их изучава као једну врсту болесника под именом пеигаМћепгсјиев, чија се болест састоји у немоћи да одржавају моралну борбу, коју има човек да издрЖи са страстима. Не би било тешко наћи и у Белгији, ако не овакве закључке, оно бар подобне тежње. Тако је и у Француској у којој је Дали покретач. Природно је било да се у Русијп оде даље но игде на другом месту. Лекари, којп у другим земљама евроискпм траже да се кривцп сматрају као суманути, тамо ие захтевају да се предузимају нужне мере протпв њих, ради обезбеђења света. Они мисле да се наспрам криваца греба понашати као наспрам суманутих и то опасно — суманутих лица. Иекц предлажу за њих нарочпте заводе, којп би у ствари билп подесније апсане. Нашло се у Руспјп научењака, који мисле да друштво не треба да тражн нп ееквестацпју ових опасно суманутих. У једноме процесу, који је пре две године пнтересовао цео Петроград, у коме је бпла оптужена једна млада девојка с тога што је убпла једно дете еврејско да се дограби пара свога оца, богатога зеленаша, па да тај новац да своме убазнику, —- проФесор психијатрије г. Бабниски завршиољ је свој говор пред судом овим речима: „Оптужена није луда, алн је асихоиат. Пспхоиат је један тнп болесника скоро описап и признат у науци медицинској. То је личност чнје способности умне изгледају да су у обичној равнотежи. Он мислн логично да може разликовати зло од доброг и размишља о свнма својим поступцима, али је изгубио све појмове о моралу. Мислп само о себи, а не водп рачуна о другима, које сматра као просте корисне пнструменте којима може најлакше до свога циља доћи. Ван свога ја ништа нема свето за пспхопата. Да задовољи сво.је страсти. никаква препона, никаква лпчна консидерацпја не може га