Branič

врој 11 и 12

б р а н и ч

417

уздржати. То је један себичњак готов да све жртвује својој •Фантазији и кога интересира само оно што се њега лично тиче. Да задовољи своју вољу готовје да иде до проиасти — до злочинства. Таква је оптужена, без икаквог осећаја моралног, робиња својих жеља. Психонатија је неизлечима. Не треба је затворити у дом за сумануте, јер то, прво, није корисно, а друго, може само погоршати њено стање. Не треба је казнпти јер је болесник, а он не одговара за своју болест." ][ девојка бп ослобо!)ена. Изгледаше да је асимплација потпуна између кривца и суманутог, крајња граница на којој •се морају зауставити и најкуражнији психијатри. Нама се чини да су и ту границу прешли руски научењаци. УИ Сетимо се полазне тачке. Мишљење, које владаше у почетку овога века, беше да постоји велика разлика између кривца и суманутог, и врло ретко примењиваше неурачунивост и то само при јасно показаној суманутости. Требало је бити преко сваке мере луд па бити ослобођен као неодговоран. Земљиште за кривицу беше велико, а земљиште за 1-уманутост мало. Први напредак коти учинише исихијатрп бн у томе, што се неурачунивост рашири и на оне особе које имађаху парцијелно лудило, применивши на њих доктрину о мономанијама. Други напредак био је произведен падом теорије о мономанијама, на место које дође нова теорија куд и камо кориснија за сумануте'кривце, пошто она тражаше мотиве за одбрану ван самога оптуженог (енкриминираног) дела, а и прокламовала је блиску везу ова два израза: суманутост и неурачунивост. Затим психијатри, ширећи без престанка поље свога рада, потрудили су се да стварањем моралнога лудила иомешају и у једно стопе поквареност и лудило, замисао дуго времена усамљену, која за свој успех има само да захвали идеји Мореловој о наследно-опалим.