Branič

БРОЈ 13 II 14

Б Р А Н II Ч

45 Т

У (( расправи и се такођер напомиње, како је ту природну разлику међу правом иородичнијем и правом имовнијем прпзнала доиста, и модерна наука; али, да се предање држи и у теорији и у кодиФиковању, те, да се продуљује ноступати с овијем двијема групама , као и прије. Ту се наводе и доста занимљиви примјери поцрпени из теорије и из кодиФикаторске практике, како се и у наше вријеме бјеше предлагало и покушавало поступати са сваком групом посебице и независно. Ту се говори управо и о једној још недовршеној кодиФикацији, у послу, које бијах запитан (1878 г.) за савјет, и гдје се може констатовати побједа начела, којега се држим. По што је на тај начин доказано, да чак модерна наука признаје у теоријн двојство међу правом породичнијем и правом имовнијем, и да је ова доктрина имала одјека и у законодавству, заустављам се у красправи" на једноме питању од највеће важности, у коме се не слажем чак ни с већином онијех, који признају ово двојство. — Питање је у овоме: да ли одређена група да уђе у дио намијењеп породици, или у онај — имовини? Мишљење је, које влада у теорији и законодавној пракси, као што ви то знате, да право нашљедно припада праву пмовном; међу тијем, ја мислим, да га треба повратити праву породичном, особито погледом на врло одвојену природу те установе у Словена. У осталом ја находим наслона својој тези и у римскоме праву, гдје се види, да је с нашљедством поступано неодвојено од породице, појав, који се находи такођер у више извора римско-византијскога права, чак у списима неколика нова и чувена писца, а особито у новом законодавству ове установе у Срба и Хрвата. По што је констатована разноликост разнијех дијелова садашњих законика могао бих се сматрати, да сам овлашћен већ само за то, да искључим из законика, који садржава „право имовинско", све дијелове, које сматрам као разноличне. Ипак не знам, би ли ме овај једини Факат био одлучио на то, да се одаљим од традиционе системе.