Branič

грој 17 и 18

в р л н и ч

619

имањо куии, тек онда правим гооподарем постаје, кад тагшју на исто суд окружни потврди, и према томе никакво друго писмене не може заменути судск> тапију. Па кад се ве.ш поред овога има на уму и I 302 грађан. законика, онда ,је сасвим јасно, да је тужилац тек судском пресудом постао господар интабулисаног имања, дакле много доцнаје — у 188-3 год. — него што је он — тужени — интабулацију на исто ставио, а то је у 1881 години, кад је н.егов дужник Милан још био сопственик истог имања и док га још нијо изгубио по смислу \ 302 грађ. законика. Тражио је, да се тужиоц од свог тражења одбије. Позвани у заштиту Милан, ие примајући се заштите навео је у одговору своме, да он заиста туженом дугује по двема облигацијама, и то по једној 20 а по другој 150 дуката. Тужиоц вели зна и сам да он — Милан — ових 150 дуката по облигацији дугује туженом Јовану по тевтеру. 0 тога он — тужиоц — треба да плати овај дуг туженом, па да скине терет. 11о овоме првостепени суд пресудио је : да се са изложеног имања тужиочевог прибелешка и интабулацпја туженог Јована скиие. Разлози за ову пресуду ови су :] „Потврђеним преписом писма суда*окружног од 3 Новембра 1880 год. Бр. 14216 доказује се по I 188 грађ. поступка да је у заштиту тужиоца позвани Милан (и жена му Савка) осуђен да плати туженом Јовану и некоме Миловану 128 дуката и 1 "60 дин. дуга са интересом од 31 Октобра 1880 год., 3 дин. трошка и суду таксе, због чега је начелнику среском оно писмо и упућено да по њему напдату изврши, по саопштењу чега, Милан је 7 Децембра 1880 год одобрио, да се наплата горња изврши продајом његова имања. »Потврђеним опет преписом списка имања доказује се, да је имање Миланово за пзвршење казане осуде узето у иопис извршном влашћу 9 Децембра 1880 год. на којем имању по извешћу суда окружног од 16 Децембра 1880 год- Вр. 16432 није било ничијег терета, те тако је пописано нмање 9 Децембра 1880 год. постала залога за горњу тражбу по јј 469 грађ. цост.; а потврђеним преписом уговора доказамо је, да је осуђени Милан као насљедник своје жене, са њиме на плаћање осуђене Савке, пописано имање продао тужноцу и уговор продаје потврдио код начелства 9 Јануара 1881 год. за 210 дуката п прпмно 30 дуката под условом да купац — тужиоц — положи среској власти колнко треба за дуг тужепог, за који је имање узето у попис а остатак да положи иродавцу код суда, из чега излази, да је тужиоц купио имање, које је према свршономе попису било залога код извршне власти за досуђени дуг туженога и судских такса; даље, „Потврђеним преписом протокола надметања — лицитације — и уверењем начелника среског од 2 Марта 1881 год. Вр. 723 доказано