Branič

214

као опште аравило, да држава има иакнадити штету, коју аоједи/нац траи у рату који иустоши државу којојје он члан; 1 ) иризнаје ли се иоједипцу ираво тражити накнаду за екоироарирапо земљиште на заједничку корист; а зашто да не иризнајемо аојединцу ираво, да га заједница одгаети за заблуде казнепо иравне уредбе која иостоји у заједничком интгресу. Побивши овако разлоге нравника који ослобођавају државу од ове одштете, г. Деренчин је мњења: да је држава у овим случајима обавезна на накнаду штете; а сад растајући се са овом његовом расправом нрелазимо на иронисе нашег грађанског закона у тој цељи, да номоћу њих убедимо нашег законотворца како на накнаду штете ове врсте треба да обвеже државу, што би било и нравично и логично нрема нрописима владајућим о накнади штете у грађаиско правним односима. По нашем грађанском закону важи као опште правило: ко другоме штету учини дужан је такову накнадити. Штета се може учинити на туђем имању, нравима и личности (§ 800). Штета се може нанети из зле намере или из крајњег (грубог) небрежења (сн1ра 1а1а), (§ 819). Шта више и за случајну се штету призпаје одговорност кад се докаже да је ко крив што се случај догодио (§ 808), премда се за случајну штету у опште не сгавља одговорност (§ 801). Кад ко другога рани, осакати или иначе новреду тела нанесе, тај нлаћа трошак за лечење па и изгубљену заслугу (§ 820). Ако би од тагсве ране и смрг сљедовала, на би сироте остале, жена и деца, онда се особита наииата чини и за то (§ 821). Штета се мора накнадити која би с новредом слободе чије или части и поштења ироузрокована била. Из ових се нрониса види, како закон грађанскп даје нагшаду издржања Фамилији убијеног, накнаду лицу коме ') Наш грађански вакон на ни остали иаши закони не говорс ништа о овој врсти накнаде. У рату с Турском 1870 и у рату с. Бугарском 1885 изгорела су толика иман.а и опустошене су читаве вароши, па држава није то накнадила. Нриликом рсФорме наших закона трсћа имати ово на уму.