Branič

226

Горњи уплив римско-византискога права под Славена, нарочито пак код Руса, могао јс навести Хубеа на закључке о његовом упливу и на старо српско право. Али учевни Пољак није имао на уму или можда није знао, да прилике у Србији и у Русији нису биле једне и исте. Свештенство никад у Србији иије долазило до опог уплива, до кога је долазило у Русији, нити је вршило онакве функције и у оној мери у којој је то тамо бивало. Свештенство у Србији судило је само у мањим размирицама људима, који су живели на манастирским добрима. Али у исто време то исто право имала је и врпгала властела наспрам својих људи. Право свештенства на суђење није, дакле, потицало из његове каквоће као ни таквог, већ је оно било последица екопомских и друштвегшх прилика, у којима су манастири и цркве биле притјежаоци великих земаља, па према духу времена и господари становника настањених на тим земљама. Чланови 20—28 Душановог законика (ио г. Новаковићеву издању), а нарочито једно решење краља СтеФана Дечанског х ) јасно нам показују, ко је и како у древној Србији судио. Свештеници су у древној Србији врло ретко судили, а ми немамо никаквог ослонца да верујемо, да су светски судије а нарочито поротници иознавали римско-византиско ираво, одн. грчке законе. — Хубе вели (стр. 18) како је убеђен, да наша збирка преставља доиуњујуће одредбе самог Душановог законика. То своје убеђење он не ноткрепљује никаквим јачим разлозима. Сам Душан иомиње у својим познијим новељама често свој законик; ми налазимо о њему наномена и у другим нашим савременим му споменицима. Алги нити Душан, нити икоји од познатих нам писаних споменика не помињу нигде „Јустинијанових закона." Г. Поваковић изрекао је да законодавну радњу Душанова времена (у Србији) треба сматрати као додатке и исиравке или као измене и доиуне византиско-римским ') Види Право, лист за правне науке и правосуђе, власник и уредник Ст. Максимовић год. I св. 7.