Branič

230

шлеским споменицима из нрве половине XIII века, као и са самим средњевековним руским обичајиим нравом, које се одржало и против супротних му наредаба варешких и норманских владалаца. 1 ) По томе се може као позитивно рећи, да је Душанов законик био „резултат народног исгориског развића" (Ст. Бошковић), никако пак допуна или просто превођење Јустинијанових и других закона средњевековне Византије, што се у неколико може и тиме објаснити и потврдити, „што он за времена саветовања на сабору није дао иовода никаквим јачим струјама и трвењима." По Зшељу (стр. 33) „законик изражава јасније и боље оно, што је већ живело у обичајима." Ми не губимо из вида, да су српски првосвештеници исто тако као и српски владаоци добијали своје васпитање од византиских учитеља, а често баш у самом Цариграду. Ми знамо врло добро, да се византиски уплив осећао и то врло јако нарочито у носледње време на српском двору и у ерпском јавном животу; ми радо признајемо и увићамо, да је уредба византиских јавних звања била од пресудног утицаја на јавна звања па и на само јавно и административно право у Србији. Али цео тај утицај остајао је на повришни; он није додиривао нити је мењао ону средину у којој се пораћа, развија и усавршује право, као ироизвод, као одсјај целог друштвепог и етичког живота. А рукописи, а комнилације Јустинијанових закона? запитаће читалац. То је посао здравих а бесиослених становника самостана, који су можда у њему тражили забаве, но који ни од каквог оеетнијег унлива није био на срнско ираво. Ако су наређења ових комиилација икад нримењивана, оида је то могло бити само у томе случају, ако су опа била сагласна с духом срнског обичајног права. Иначе су ове комиилације вршиле ту добру услугу, тнто су се калуђери доцније, преписујући их, вежбали у писању. »-ехх

*) 0 овоме оиширније у Палацког 1. сН. стр. 100—103.