Branič

231

ЦРТЕ ИЗ СУДСКЕ МЕДИЦИНЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Отвореио писмо д-ра П. Миљанића д-ру Д. Герасимовићу

Драги колега, Тијем поводом ваљда што сам једном, 1885 год., у Максимовићевом „Праву" изнио неколико иресуда из доба Петра I и владике Рада, мени се обрати најприје мој школски друг, адв. Н. Канетановић, да му пишем што год о побратимству, затијем др. М. Веснић о крвиој освети, и најпослије ево и ти, друже, гдје тражитп да те послужим чиме из обичајног и писаног права из Црне Горе за твоју судску медицину, од које си ваљда већ и трећу свеску дао у штампу, те могу задоцнити. И ако сам љекарским пословима оптерећен, ја сам обојици одговорио и о траженом обавијестио. Узгред речено, Ники сам опширно нисао да је та установа постојала у Црној Гори доиде, док још није било појма о државној заједници, него је братсво братству, а појединац при претећој опасности сам себи остављен био. У нашем народу, бар у Црној Гори, нема сада побратимства, иа ни посестримства, и мислим, ако се скоро срнски грађ. законик буде прерађивао, да ће §§ 148 и 149 испасти из редакције, „јер," како вели и сам посљедни §, „у кругу грађанских ствари никакве промјене не чине." Веснић је у својој докторској дисертацији с благодарношћу употребио нослате му напомене. Мени, некадањем биогр. иравнику, у толико је лашље да и теби одговорим, што мени наш Велики Суд шаље на преглед из све Црне Горе случајеве односно развода брака, исиитивања трудноће, дјевојачке невиности, тјелесних иовреда, урачуњивости и у опште све, гдје је суду иотребно љекарско мишљење. У Црној Гори све до посљедњег рата наје било дипломисаних љекара, осим књажевог (обично Француз), који је ријетко лијечио приватне болеснике, а још ређе био