Branič

232

призиван на екснертизу. Према томе није ни могло постојати никаквог одношаја између судске власти и научпе судске медицине. Па ипак илеменски капетани, бивши „кулук", доцнији сенат, а садањи Велики Суд издавали су нресуде у кривичнијем и грађаиским стварима, гдје је било нотребно, на основу неког вјештачког мишљења. При случајевима трудноће порођаја, мушке неспособности призиване су „вјеште жене", бабе, да нритеку суду својим знањем у помо1>. У вријеме владике Рада била, је нека баба Анђуша, жена сенатског писара СтеФаиовића из војводиие, која је по наредби суда за три ноћи нрисуствовала покушају извршења брачне дужности (нешто иалик. на Француски соп^гев до XVII вијека), на име ако је жена тужила мужа због имнотенције, а овај тврдио да је способан. Но та „вјештакиња" била је у једно и носледња иретегавница те грубе нроцедуре. Чудотворни доказ невиности, вађење мазије — доказ огњем и водом — датира још из средњег вијека. Био је у многим законицима па и у Душановом. Дјевојка, којој се рекла ружна ријеч, тешко се оправдала, ма она и мазију вадила, ишла на домаће вјеште жеие или на морске медике. Нрије три тодине загледа се један Црногорац у лијену дјевојку и запроси је. Кад ова није хтјела поћи за-њ, он онда разгласи да је имао сношај с њоме. Она дође у Велики Суд на жалбу и затражи да је доктор прегледа, и доиста се она оиравда, а хвалиша — клеветник у мало што није био јавно на пазару батинан. На ово би какав стари сенатор махнуо главом, потегао из чибука и стао причати како је било у старо доба. Мазијом се ио некад правдао и лупеж, али најчешће жене за браколомство, а удовице за рђав глас. Још су живи људи, који су својим очима гледали, како је жена цстпњског војводе Богдана Мартиновића, а шћер гувернера Вука Радонића, вадила комад гвожђа из казана вреле воде. Ако рука не остане опрљена — невина је. Тако су се нравдале и бабе, ако се којој рекне да је вјештица. Бивало