Branič

243

тресу Великог Суда у диа сдучаја, гдје био потребан љекар и гдје се доиста могло сумњати, да ли криминалитет и лудило не ироистичу из једног и истог извора. Питање, да ли је у даном случају убијство или самоубиЈство (носледњих има у Црној Гори 5—6 годишње), нредложено ми је само једном. У Васојевићима брат и сестра држали су крчму. Канетанов иисар као да се волио с том дјевојком. Једне ноћи нили су дуго заједно та два момка, и сјутри дан брат осване мртав у механи с раном у прсима и орозом острагуше норед ножног палца. На том мјесту није било љекара. Самоубијце задају себи смрт већином у главу, уста или у срце, и овдје на голо тијело. Код овог Васојевића но причању халлше субиле опрљене и нравац ране оздо и ускос. Писара и крчмарицу затворе и пошљу на Цетиње, на како се исиитом њиховим и иначе по околиостима ништа нијесу могли окривити, Суд их иошље љекару да прегледа и невиност 16 год. дјевојке. Миитл.ење без испитивања на мјесту могло се дати само у општим Фразама, а из сгања дјев. марамице није се могло ноуздано закључити. те је суд окривљене пустио. 0 подметању дјеце (бићеШнИо) не зна се, нити се кад о томе судило. Памти се само то, да је једном, још нрије посљедњег рата, кад се из Восне и Херцеговине слегло много свијета о Тројичину дне у манастир Острог, украдено мушко дијете једној Црногорки, а у замјену тога оставл>ено женско у колијевци. Факт је остао без судских носљедица, јер се престунница иије могла иронаћи. Тровања у Црној Гори нема. У земљи, гдје је свак из дјетинства на нушку и на нож навикнут, срамота је чинити нокушај на туђ живот тако ниско и недостојно. И Црногорка би, као и војвода Драшко, у Мљеткама с негодовањем узвикнула: „Што, погани, од људи чинитс ? „III то јуначки људе не смакнете? !" Све жене, што су даиас у тамници за убијство мужева, извршиле су злочин јавно или тајно само иушком, 17*