Branič

245

тако исто у своме почетку исте установе, иста веровања и исти социјални склон. Трагови њиховога старог уређења нису баш са свим ишчезли, јер их налазимо и код Тацита у неколико Фраза, а још много боље и јасније обележене у ђерманским законима, а нарочито у традицијама и гаткама. Ти историски аргументи показују нам, да је старо ђерманско друштво у почетку своме онако исто било потчињено теокрацији као год и стари народи у Италији и Грчкој; да се и оно нокоравало једноме свештеничкоме илемству, које има доста сличности са римским патрицијатом, и да је баш груба вера и у ђерманским равницама, као год и у нољима Лацијума, освештала прво право непокретне својине и наметнула људима прве закоие. Пошавши од једне исте тачке, као год и Грци и Латини, и Ђерманци су ишли исгим нутем и улазили у исте серије револуција. Они се ослободише теократије и конституисаше се по трибусима , који имају доста анал гије са ирвобитним државним животом у Грчкој и Италији. Једино што је њихово напредовање било врло сноро, како у политичкоме погледу тако и у цивилизацији. Док су Грци и ЛатИни већ били прешли све ч>азе нримитивнога живота, а за тим имали слободне уетанове, аристократију, демократпју п најзад деспотизам, Ђерманци, благодчрећи своме спором развићу, живели су још по аристрократским трибусима. Тацит је имао о њима боље мишљење ио о својим земљацима, јер ови су били одмакли већ далеко; њему се чинило, да установе Ђерманаца немају никаквих махна, што је долазило отуда, што су те махнс са свим разликовале од оних које му ладаху у очи у римској империји. Исто тако не треба се варати ни у оцени старе ђерманскс слободе. Код ђерманским народа дух • дисцгшлине био јс увек јачи од духа слободе. Да се човек увери, да су нокорност и нотчињеност у ђерманскоме друштву имале велики значај, довољно јс иажљиво нропратити ђерманске обичаје и практику онога доба. У оно време било је код Ђермаиаца три класе људи: класа племства, слободни људи и побови, и те три класе стојале су међу собом као и у неком односу потчињености. Гоб је био везан за слободнога човека, по самоме своме ниском рођењу; а овога опет везивао је за племића готово увек уговор о протекцији, који, ма колико да нам изгледа даје зависио од воље уговорача, у практици бсјашевеома строг. Потчињеност, ма какве нрироде она била, била то потчињеност деце према своме оцу, роба на спрам слободнога човека, или потчињеност своме ше®у од стране онога којије са шефом ратовао; — иотчињеност, дакле, у опште изражавана је једном