Branič

246

речи тип! или т тнИит, која је саособитом строгошћу означавала зависност потчињенога према господару. Сви они који су се налазили гшд шипсП 11111-омједнога човека, без обзира на начин на који су у то стање дошли, сачињаваху једну групу, једну Фамилију, у којој је тај човек био отац, шсф и свемоћаи суверен. Ето такав је био склоп Фамилије; а и непокретна својина беше конституисана ио томе обрасцу. Нски сумњају да је Ђерманцима било нознато право својинс. Каква заблуда! Та њихове религиозне традиције сведоче, да је нраво својине код њих било јако утврђено још у најстарија времена. Ђерманци нису знали .за малу, индивидуалну евојину. Свака група или Фамилија (велику Фамилију треба разумети онако како је типсПиш одређиваше) живела је на једном великом, одвојеном и нераздељивом добру, домени. Та домена припадала је једино ше®у Фамилије; а он је обрађивање и уживање те домене делио међу своје потчињене, слободне људе или робове. Да би своје право својине над том доменом учинио још јачим и видљивијим, он је уступао тим људима само уживање појединих делова домене, и то према обичају, тако, да су ти делови сваке године прелазили из руке једнога потчињенога у руке другога. Тај обичај нао је у очи и Цезару, који је могао носматрати Ђерманце само врло површно, и он га је забележио у својим Коментарима и не тражећи му прави смисао ни нобуде. Тако, дакле. социјално стање у Ђерманаца беше са свим аристократско, благодарећи начину на који је својина била конституисана. Ако сада нређемо на њихово политачко стање, видећемо, да су они веома либерални. Слобода, ирогната из Фамилије, цветаше у трибусу. Разлог томе врло је нрост: нижа класа, робови и слободни људи, потчињена свомс господару и нротектору, није сматрана као саставан део државе, као члап државе; они су принадали само Фамилији и нису имали политичке ексистеице. Отуда је са свим неминовно, да држава или трибуе нису били ништа друго до удружење шеФова разнИх Фамилија, т. ј. удружење великаша и моћних л.уди. У такоме друштву није могуће да његови чланови не уживају велику слободу, по што је сваки за се био доста моћан и није се лако дао иотчинити каквој деспотској власти. Њихов владалац, који није могао бити баш много м< ћнији од свакога иојединца, морао се договарати са њима о свачему. Може ли се замислити, да је он могао предузети какав рат, или пздати какав закон нротив њихове воље? Аристократе аолажу много на своју слободу, и имају средстава даје очувају. Неки примећуЈу, да ти 'Берманци не беху потчињени своме суверену, као што је то случај са поданицима нраве монархије, нити цак др-