Branič

247

жави, као што су били потчињени грађани демократских република у Грчкој, иа се према томс дивс важности и достојанству које је индивидуа имала у томе ђерманскоме друштву. Тоје нрава истина, али само са тим изузетком, да иод тим индивидуама не треба разумети ни робове нити људе иотчињене тип<Нпт-у, ве/1 једино шефове аојединих груиа. Такав један старешина групе без сумље беше личност моћна и уважена, и не треба се ни најмање чудити томе што је он умео очувати своју индивидуалну слободу, што је своје лично достојанство заклонио од свакога напада и што је уснео да очува независност СФере својих акција. ЈЈако је то бити господарем самога себс, кад човек већ господари над другима; индивидуа је онда јака кад има у својим рукама снагу једне целе, многобројне и послушне групе индивидуа. Онај који има у својнм рукама ирава и осећа понос каквога шеФа, тај не може бити роб. Систем правосуђа код Ђерманаца одговараше њиховом социјалном и политичком стању. Они су имали две врсте иравосуђа: приватно и јавно. Сваки је шсф имао нраво суђења у својој Фамилији. над својим робовима, над својим Литима, и над свима осталима, који бејаху потчињени његовоме т и п (11 и т - у. Он једини одржавао је ред у томе маломе друштву, у коме .је он био као неки владалац. Ако јс који од његових потчињених учинио какву кривицу, то је његов ше® био одговоран за то према другим Фамилијама трибуса, и јасно је, да му је баш та његова одговорност давала нраво и иалагала дужност да кривца казни. Та врста нрав суђа беше сасвим приватна и домаћа и није излазила изваи круга Фамилије. У осталом нама јс непознато, да ли је нотчињеии имао какве гарантије за своја права наспрам господара. Што се тиче јавног правосуђа може се рећи, да је њему било места само онда када је кривица учињена према самоме трибусу. Издајника и страшљивца нред непријатељем гонио је нрсд судом сам трибус, који је том кривицом био лично новређен. Краљ није судио сам, јер то би им изгледало у оно време нротивно праву и слободи. Он није никако вршио судску власт, и правда никако није произлазила од њега, већ оптуженоме је судила сва заједница, т. ј. скуп шеФова ч>амилија под председништвом краљевим или често под нредседништвом каквога свештеника. Тај скун је прегледао тужбу, ценио разлоге у корист и против оптужепога и изрицао и смртну казну. Друпггво. нрема коме је кривица учињена , казиило је само злочинца. У осталом пресуду је могао изрећи само свештеник, као год што јује само он могао и извршити, што је у осталом иоследица старс теократске