Branič

354

свим ишчезла из Француског законодавства, и у колико ј е нама нознато, она данас још постоји у Енглеском и Аустриском законодавству, што се види из § 608 аустр. грађ. закона. Као што се види, Фидеикомис није установа наших обичаја и правних нојмова, она је страна и прииадала је извесном друштвеном добу и изкесним народима, те је чудновато одкуд она у нашем закону? Но то се лако да објаснити, ношто се зна, да је наш грађански закон вераи пренис аустриског законика, те је та установа као и многе друге ушла у наш закон не обзирући се на то што она не одговара нашим обичајима и нравним нојмовима. Но то што је она страна установа, што ни уколико њој нема места у нашем закону, не може бити разлог да само зато та установа не вреди, јер кад њу закон допушта, кад је она, дакле, већ ту, онда имамо да видимо како ћемо горестављено питање које из те установе истиче, решити? Случај, који нам даде повода за расматрање овога питања, састоји се у овоме. Иред нама је био један фидеикомис, иисан 29 Априла 1871) год. који је имао овакву наредбу: „Ове моје имање остављсш моме једииом сину Томи који неће моћи то имање отуђити но само уживати тако, да оно и на његово иотомство с колена на колено ирелази у целости. Ово сам имање сам стекао. и Овај Фидеикомис није објавио ни тестатор ни наследник. После тестамента наследник продуживши, трговање, задужио је то имање и одобрио иовериоцима својим да исто интабулишу. Кад су рокови плаћању дошли, на^ледник није могао да нлати учињене дугове, те суд отвори стечај над тим имањем. Тек услед овог стечаја искрсне на јавност горњи тестамент, јер га тада дужни наследник ноднесе, доказујући, да је он нрост уживалац стечајног имања, не допуштајући продају исгог, јер таково после његове смрти има остати неповредимо његовој деци у иаслеђе