Branič

357

скоро редовно, без икаквог оиравданог узрока ни разлога, иориче своје исказе учињене у присуству два грађанина код иследне нолициске власти. И што је најглавније у томе, то је, да они тамо исказане сведоџбе своје поричу у осноеи и цвлом иространству , а не тек у гдекојим појединостима или изразима. На питање суда: за што су код полиц. власти друкчије говорили и тврдили, а зашто сада на суђељу сасвим нротивно говоре, они готово увек подједнако одговарају: Да нису код полициске власти ии говорили онако како им је на претресу из акта нрочитано, већ како сада на претресу код суда говоре; а зашто је у актима друкчије написано, то не знају! Као неписмени људи, веле, ми смо се само код потписа наших закрстили. Бивало је и има и таквих случајева, да су сведоци писмени, и да су се код полиц. власти на своје исказе потписали, па су опет на суђењу од њих одустајали и одустају. Ови последњи наводе обично као узрок одрицања: да им није прочитан био њихов исказ, а они су веровали иследнику, па су и без читања свога говора протокол потписали. Разуме се, да је овако поступање од стране ових сведока задавао излишна посла и полиц. властима и судовима, а правди, истинии друштву, да је од велике штете било и бива. Да ово зло прекрате, или бар сузбију, првостепени су се судови често користили иаређењем § 202 крив. пост. који овако гласи: „Ако се на нретресу са вероватношћу увиди, да је који сведок са знањем лажно сведочио, то може суд, по захтеву дотичних страна, или по званичној дужности, таквог сведока с места затворити и иследном судији ради ислеђења предати" — па су такве сведоке одма у притвор стављали и иследном судији предавали. Ова пракса судова повољно је дејсгвовала, јер је јако утицала на људе рђавог карактера. Корист њена састојала се поглавито у томе, што се глас о изненадном апшењу лажних сведока, средством осталих сведока и остале присутне публике на претресу, врло брзо по свом