Branič

3 80 жалиоце ставио нод ислеђење и притвор за дело лажног сведочења, позивајући се иа исказе њихове код иследне власти, ј ер се у томе, што су они друкчиј е говорили код иследне власти, може налазити само дело истуна казнимо но § 359 тач. 1 каз. зак. што су обманули власт, те је на основу њихове сведоџбе рађено; али не дело ирестуиа садржаних у глави XXVII каз. зак. да би се иротив сведока судска истрага с притвором могла наредити и дело пресудити." Ове примедбе Касац. Суда окружии је суд већином гласова усвојио, и иритворене пустио. Као што се види, Касац. Суд у овим примедбама својим нигде и не спомиње § 202 крив, пост., а толи да о њему коју проговори и да објасни суду, да ли се реченгс иараграф, као наређење закона може или не може кад год иримењивати; да ли уирав ои и има, или не, какве ирактичке вредности. Све то прећуткује и обилази Касац. Суд. Па за што'? То се из примедаба његових може лако да види. Као законско наређење § 202 крив. пост. мора се, бар по Форми, поштовати; а не сме се отворено игнорисати, најмање нак од стране нашег највећег суда. А како Касац. Суд, ослањајући се на § 111 крив. иост., сматра, да сведоци могу по својој вољи до заклетве сведоџбе своје да мењају, и да се то мењање ма какве природе оно било, може у најгорем случају да сматра тек само као обмана власти, — као иступ — који потпада под одредбу § 359 тач. 1 крив. зак. и но томе да се лажљивац не може за време ислеђења у притвор да ставља, то онда логички излази да и иромени § 202 крив. иост. никако места бити не може, да, дакле, никакве ирактичке вредности нема. Но то не стоји. У § 111 крив. пост. на који се Касац. Суд позива, стоји то, да ће се сведоци на своје исказе код судова заклињати, а полиц. власти да могу сведоке заклињати само онда, ако би онасност у одлагању била; или се има разлога бојати, да ће сведок доцпије бити спречен, да се код суда закуне. Овакви случајеви били би на пр. дубока ста-