Branič

370

сведене на чисту Формалност. Па и сељачка скупштина нестаде у исти мах заједн I са њиховим судовима; у будуће оне се сасгајаху тек с времсна на време, кад би краљеви иашли за нужно да их сазову ради наименовања посланика или кдд је било потребно саставити какву жалбу. Самоуирава изгуби на једанпут и свуда свој значај заједно са трансФормацијом правосуђа. Чим су.се људи навикли, да им суде магистрати, они се навикоше неосетно да регулисање свих својих ствари остане вишој власти, и да њој повере управу свих њихових колективних интереса. Они напустише онај дотадањи јавни живот, који им. истина по скупе жртве, али ипак гарантоваше бар велику слободу; тада је нестало 8е1 %о\ т егпетепј-а у Француском друштву. Последица тога беше, да људи нити хтедошс нити умедоше више управљати сами собом, и на тај начин и духови и обнчаји спремаше се да пригрле монархију. Старање о администрацији, као год и старање о суђењу, пређе од народа на јавну власт, и, пошто се људи престадоше бринути о заједничким стварима, краљеви се сматраху позвани да они управљају свачим, да они све регулишу и да госиодаре. ТрансФормација правосуђа, штоје извршише легисти, им ла је још једну другу носледицу, коју они но свој нрилици нису предвиђали. Ми смо већ казали, да су ти легисти заеедавали како у сењеријалним тако и у краљевским судовима ; и дукови и гроФови имађаху своје легисте, као год што их је имао и сам краљ. Према томе изгледа нам, да је улазак легиста у судове на место старих пор зтника ишао у исти мах и у корист влас/ги еењерске и у корист власти краљевске : али ствар стоји сасвим друкчије. Улазак легиста скоро у све судове имао је тај неочекивани резултат, што је за кратко време њихово суђење потисло сењеријално н])авосуђе и што је сва судска власт дошла у крал.еве руке. Та велика промена извршена је још нарочито од онога доба од како је уведено апеловање. Пре легиста, д >к су још судили стари поротници, иије се знало за апеловање, јер се у то време није мзгло нојмити, да се може апеловати и ићи каквоме другоме суду. Обичај је био, да свакоме суде њему равни, и прсма томе и за свакога је могао ностојати само јсдан суд, у комс би сваки видео нре л собом људе себи равне ; а то је био суд његовога неиосреднога сењера, еастављен од васала, као што је и он. Ако би га тај суд осудио, он није могао апеловати краљевскоме суду, јер тамо иије било људи који би били њему равни. То је у осталом био сталан принцип, али било је и изузетака. У оно доба није се могло ни замислити, да у суд-