Branič

372

судској власти; а рат, политика, Финансија и администрација, све то да бсше ствар споредна. Она владаше средством правосуђа: суђењем застрашаваше и придобијаше људе за себе, средством њега хваташе корен у народу и осниваше своју династију. Од свих Француских краљева св. Луј, највише је допринео, да се Француско к)1аљевство уздигне и оснажи, па и тај св. Луј у очима својих сувременика пре свега бегпе велики судија. Народна легенда вели, да је св. Луј човек који суди људима под каквим растом. У ранијим всковима јавно би се мишљење одуирло томе, да краљ сам и лично суди без поиоћи поротника, а у врсме св. Луја видимо да се он томе не одупире. Оио баш пиитта друго и није тражило од суверена, него да ои суди. Ссњер од Жоеивиља прича, како је неки члан једне религиозне секте, као човек, који је изишао из народа и према томе јавно и слободно тумачио народнс мисли и жеље, једнога дана интсриелисао краља и да му је рекао, како је он читао у библији, да државе нроиадају само онда. „кад у њима нема правде". „Нека се краљ постара, наставио је калуђер, да право и брзо суди своме народу, а за то Ке му свемогући Госиод помоћи, да своју краљевину одржи у миру целога свога века." Тако, дакле, људи тога доба сведоше све дужности и сва права краљева, као и све прерогативе и сва добра дела што он може учинити, на једну једину ствар, иравосуђе. Тадање је друштво чезнуло за правдом, и но његовом појмању иајбоље средство да се неко популарише, то је „да добро и брз I суди". Од онога доба, дакле, од када краљеви узедоше на се бригу о суђењу, било то да суде лично они сами, било средством својих легиста, од тога доба оии су без муке добили и управу и владу над тадашњим друштвом, јер политичка власт ишла је увек на ону сграну на коју и судска. Кад Феудални сењери изгубише своју јурисдикцију или кад од њс задржаше за се само њену сиољашњу ч>орм} г , изгубише е њоме и сву своју власт и не имадоше више никакав уплив на своје ноданике и васале. Муниципална тела у XII веку имађаху онолику важност и силу с тога што су имала и судску власт у својим рукама; а од онога даиа када изгубише ту судску власт изгубише и сваки значај. Црква је још за дуго очувала своју независну јурисдикцију и тако је могла за то време држати у шаху краљевску власт, али када Филипу Лепом нође за руком те смањи надлежност њених судова, одмах је црквена сила иочела опадати у истој сразмери. Нама је данас доста тешко разумети ону важност улоге, коју је иравосуђе имало у пређашње доба. То долази отуда што је данашњи свет некако склон да правосуђа стави на друго, сноредно