Branič

313

место у реду људских акција; ми данас нридајсмо већу важност политици и адмипистрацији него ди правосуђу. Пређашње генерације, о којима ми овде говоримо, имађаху са свим друкчије гледиште. Довољноје да човек иродре врло мало у живот и мисли онога доба, па да се зачуди колико су људи били немарни према политици, а колико су обраћали пажње правосуђу. Они изгубише своје мунициналне и провинцијалне слободе, и не упињући се толико да их очувају; установу народног предетавништва они пису тако много ценили, а често су је и мрзели; — они су се бринули је шно о томе, да им се доб]»о суди. Па како су се краљеви оиет постарали да им правоеуђе буде нгго боље организовано, то су они нотпуно одговорили били захтеву јавнога мнења, сњиме се сложили, и тако је монархиски сиетем владавине без озбиљног иротеста од стране популације могао да станс на место Феудалнога система. У исти мах духовима беше овладала и једна нова идеа о краљевској власти. Дуго би било да излажемо, како је свет пређашњих векова сматрао Феудално краљевство; ми можемо овдс рећи само то, да од XIII века налазимо о краљевству са свим друкчији појам од онога што је дотле постојао. Заелуга за ту промену принада легистима. Они нису били иротивници дотадањих идеа из каквога партизанства; не, већ њихови обичаји, њихов рад и њихове студије дадоше њиховомс духу нов правац, учинише тс он пође за извесним монархиским идеама ненознатим дотадањим вековима. Ето, дакле, још једнога Факта, који нас може изненадити и који нас јако удаљава од онога што ми видимо данас око себе. Данас еу у опште легисти најмање монархисти: ми не ћемо истраживати откуда је то, да су Француски адвокати од једно сто и двадесет годипа иа овамо антимонархисти. У средњем веку ми видимо нешто томе са свим противно. Од XIII до XVII века и адвокати, и маеиетрати, и у опште сви они, који се зваху легистима, бејаху ватрепи браниоци принципа власти; може се рећи, да су они онда радили на уздизању владалаца са истом ревношћу, са којом неки од њих раде данас у противноме нравцу. То је долазило отуда, што су ти људи цео свој век проводили чигајући римске законе и мало шга друго, па су у њима налазили свуда слику свемоћне монархије. Видећи тај систем владавине само у законима, а будући далеко од реалности и практичног живота он им се чинио увек правичан, и беспристрастан, увек будан и пун очинског надзора; он им је изгледао као модел и најсавршенији тии људских установа. Они су га сматрали као једини извор права и следствено као једину гарантију безбедности