Branič

који говори шта ће бити кад је акцептант неписмен, па с.е ту пе тражи и крст поред његовог имена. Тужсни никако није дозвољавао испит сведока, јер се испитом њиховим не може попунити та махна менице, пошто се важносг исправе цени по ономе што је у њој, а не по исказима сведока. Суд је испитао сведоке, које је тужилац навео. Они посведочс наводе тужиочевс. Но суд се није упуштао у оцену њихову зато, пгго тужени није ни иорицао истинитост садржине менице, нити потпис на њој, већ се бранио да она цо Форми својој не одговара закону и као таква да нема меничне обвезе. Суд , налазећи да поднесена меница не одговара пропису § 80 трг. зак. и да пренос на меници није пуноважан, пресудом од 17 Новембра пр. године Бр. 11543 одбио је тужиоца од тражења као недоказанога. Ову иресуду београдског трговачког суда одобриз је Апелациони Суд својом пресудом од 22 Марта ове године Бр. 221 и Касациони Суд евојим рсшењем од 18 Априла ове године Бр. 1533. САОПШТИО П. Ђ. Благојевић

XIX Тумачење и примена § 192 грађанског поступка (ОДЛУКА ОШПТЕ СЕДНИДЕ КАСАЦИОНОГ СУДА) Тужилац Јевђеније навео је, како је тужени Глиша 28 Априла 1884 г. јемчио за главног дужника Јанка 3216 динара. Па како се овај дуг од главног дужника није могао наплатити, то јс тражио, да суд туженог Глишу осуди да му као јемац тај дуг плати. За доказ овог тражења поднео је оригиналну признаницу дужни кову, осудно решење суда окружног и решење полициске власти, (као доказ, да се од главног дужника није имао одкуда измирити). Тужени Глиша није признао тражење тужиочево, јер то, што Је на иризнаници написао само своје име и ирезиме и зани мање, ннје обавеза јемца, кад није својом руком написао и реч „јемац", јер што важи за обавезу главног дужника, важи, вели, и за обавезу јемца. По овоме првостенени суд пресудио је:да се тужилац од свог тражења одбије. Газлози за ову пресуду: „Поднетом оригиналном признаницом главног дужника, коју је овај сам наиисао и потписао, као прив. исправом — § 189 грађ. пост. — и поднетим решењем суда овог и начелника ереског БРАНИТ III ГОД. 26