Branič

388

Кад је другу кућу купио истина је благо нашао: ади у време нродаје то ннје био нредмет уговора, јер Марија није за благо ни анала да га има, нити га је нравно имала. Што се тиче трећег уговора Петар се брани, да љен муж иризнаје да је за продају знао; а осим тога сведоцима поуздано доказао је, да је њен муж ту продају и одобрио. Марија је на све то приметила да то, што је њен муж о продаји знао, не вреди нравно ништа; а одобрење не може се сведоцима доказати, кад закон у оваком случају то не допушта ио § 242 грађ. судс. поступка. Какво је ваше иравничко мишљење по овој целој ствари? Како сгоје ова иитања према позитивном законодавству? Одговор Марија је прву кућу продала у 18 години својој, но не може се позивати на малолетност, пошто је трговачку радљу на своје име радила — § 917 грађ. закоиа. Другу кућу продала је у 22 години, а благо није могла ни продати, те да би могла тражити оштету преко половиие: јер благо њено није ни било, а § 29 грађ. зак. вели: „Ко сам што нема оно ии другоме не може дати...." Што се тиче треће куће, њу је Марија продала, кад је се удала, и њој је потребно одобрење њенбга мужа, јер по § 920 граТ). зак., удата жена унодобљава се малолетнику.—То сам мишљења: Да иродаја прве и друге куће остане стална, а нродаја треће куће, коју је Марија Петру без одобрења свога мужа иродала, да се ионишти, пошто кунац ни чим не тврди да Марија има одобрење од свога мужа, а сведоцима се по § 242 грађ. поступка не Може доказивати, ако је вредиост продате куће више од 200 динара. У Београду, 14 Августа 1889 г. ТеоФило Максимовић кандидат Г. Мијаило Мартинац, иисар Суда окр. Ћунријског, нолагао је 17 Августа о. г. правозаступнички испит, на коме је имао да реши овај Писмени задатак Петар је лично јамчио Јовану за Иавла, који је Јовану дуговао 3000 динара. А такво му је исто јемство дао и Милан. али иод тим условом: да ће он илатити ту суму, ако дужник