Branič

401

слена. У опште се узимље, да је сваки држитељ незломислеи, док се год не докаже да није." Ово је мишљење само у толико истинито , што је ивисарГепб (онај који одржајем прибавља) најчешће оваког миппвенза (т. ј. да је сопственик ствари коју држи), али такво мшпљење доиста није неопходно потребно 1 ), јер ћопае +'п1е! може бити и без таквог уверења; као што нам то доказују ови примери из римског права: купац мора имати ћопа 11(1е8 у тренутку закључења уговора о куповини и продаји, ма да он тек донније, услед предаје, постаје сопствеником купљепе ствари 2 ); супруг, коме је други гц / ј У ствар непуноважно поклонио, може исту одржајем нрибавити, и ако суируг — дародавац није имао ни својине ни државине снособне за одржај 3 ); најпосле онај, који је закључио нравни посао нод одложним условом, отпочиње одржај у тренутку испуњења услова, ма да још не зна да се услов иснунио 4 ). Алнта више још, и поред свег таквог уверења држаочевог, да је постао сопствеником. —може му недостајати ђопае 1к1еГ, па због тога се не може одржајем користити, н. пр. кад когод са знањем, да му се нека ствар не дугује, исту прими, а ова није онога, који му је даје 5 ). Међутим. данас се још води снор о томе, како треба деФинисати ђопа ИДев. Једни је чисто негативно деФинишу т. ј. као осуство свести о неираву, које се присвајањем туђе ствари чини, све једно, како је то осуство свести постало. Ово је мњење

•) В. Ж I п а 8 с 1) е 1 (1, I § 170; Вагоп, § 144. — Заслуга, што јодовазана погрешност у мишљењу ве^ине, принада 8 И п 1\ п ^-у, с1ак Л\ г е»еп уоп ђопа Мев шн1 Ши1ив 111 <1ег гбш. ХЈ8исаршп81бћге. 1862. ђ К 2 рг, § 13, рго еш1. 41, 4; Г,. 48, С. ћ. 4. 41, 3. 8 ) 1 ј. 25, IX Зе (1оп. 1. V. е1 их. 24, 1; I/. 3, Г). рго с1оп. 41, (ј. *) 1 ј. 2 § 2, В. рго ет1. 41, 4. 1^. 48. 1Ј. ћ. 1. 41, 3; Б. 3, 1). рго вио 41, 10. Ср. са I.. 7 § 6, 1> . рго ет1. 41, 4 и ^ 0, 0. с1е ргаевсг. I. 1. 7, 33. '