Branič

402

иогрешно за то, што у случају неизвињавне заблуде држалац не може одржајем прибавити ствар коју држи. А други опет ђопа Ме§ позитивно ехватају, на име, као уверење да се присвајањем ствари, не чини никакво материјално неправо 1 ); но ово се мишљење обара последњим двама напред поменутим примерима из римског права. По нашем мишљењу Вагоп 2 ) најбоље деФинише савесност као „незнање прилика," које спречавају прибављање својине, али такво незнање , које је засновано на извињавној заблуди." А од свих ових прилика је од особите важности та: да лијеправни претходник (аис^ог) прибавитељев (држаочев) био сопственик или није ; па за то извори римскога права и обележавају ђопа 1н1е8 управо као веровање држаочево, да му је аис!ог био сопственик или као незнање, да овај није био сопственик 3 ),— (Опширнију расправу о овој ствари напуштамо за сада због оскудице простора у овом последњем броју „Бранича"). Римско је право тражило, да !>опа 1н1ен постоји само у тренутку прибављања (изузимајући купца), те с тога правило : ша1а Меа вирегуетепв поп посе! 4 ); али канонско је право тражило, да ђопа 1и1е8 траје непрекидно до навршења рока застарелости, те отуда сасвим противно правило: ш. 1'. 8. иосе!. Ово је правило канонског права данас уопште усвојено. А наш грађ. зак., као год ни аустриски, изречно не решава ово питање, али ми држимо, да и наш § 926 тражи ту непрекидност 1»опае 1н1е1 за све време застарелости. Савесност се претиоставља; држалац је, дакле, не мора доказивати 5 ), већ онај, који тврди несавесност др-

Ј ) 1 п (1 в с. ћ е 1 (1, I § 176. „ХЈп1;ег §и4ет (Лаићеп 181 хи уега1ећеп Ше геЛНсће ХЈећеггепкипв, Дазв шап 111 <Јег АпеЈ#тт§ 4ег 8аеће кет^та^епеИез ХЈпгесМ ћедеће..." 2 ) РапЛ. § 144. 3 ) 111 (1 8 с ћ е 1 (1. 1 § 17(ј ио1е 8. ') Овако и но Франц. закон! ку, чл. 2269. 5 ) Ж 1 п (1 8 е ћ е 1 (1, 1 § 177 по!е 7 -а. противно учи.