Branič

Страна 28.

Б Р А Н II Ч

Број 3.

Првостепени ваљевски суд нашао јо, да стоји дело утаје под 1. и 2, да је кажњиво по §. 113. крив. зак. с погледом на §. 10. ист. зак. јер је исто учињено у продужењу; да не стоји дело под 3. Даље је нашао, да оптужени В. Ј. има од олакшавних околности признање и добро владање, а од отежавних нема ни једне и т. д. па га је казнио са две године заточења. Апелациони Суд налазећи, даје првост. пресуда саобразна закону, само даје ошгужени строго кажњен, спустпо му је казну на шест месеци затвора. Но Касациони Суд примедбама од 8. Марта 1897. Бр. 1375. а по жалби држав. тужиоца, поништио је горњу пресуду са ових разлога: Аиелацпони као и Првостепени Суд не даје нпкакву деФиницију о појму продуженог злочина, а судска пракса још није са тим на чисто, каква се изискивања за тај нојам траже. Пресуда Апелационог Суда као и пресуда Првостепеног Суда као да би се задовољила са јединством кажвиве намере. Јединство намере, шш правпје рећи решимости, односи се само на субјективну страну иојма. Али, за појам ностојања иродуженог злочина то не би било довољно, ако .се у исто доба не би имало обзира и на објективни моменат. У овом случају ваља размислити, да ли се утаје две доплатне суме, које су у разна времена дошле, па и утаје у разна времена извршене, могу ^матрати као једно дело, један злочпн, јер продужени злочин или преступ може само онда постојати, где има више чинова али само једно дело. А где сваки чин преставља засебно дело, ту не може бити говора о продуженом злочнну, ма да би сва та дела потицала из једне решимости, јер овде би недостајала објективна страна дела. А где ове нема ту не може бити говора о продуженом злочину (§. 70.), него би могло бити говора о стицају (§. 69. крив. зак.) Према томе тај суд нмао је да констатује, јесу лн обе доплатне суме већ биле у поштанској каси, кад се оптужени решио, да их узме и утаји, или, кад је оитужени извршио утају једне суме, она друга није била још ни донета; или, најзад, да ли је оптужени узео обе суме у један пут. Апелацпони Суд није усвојио ове примедбе, већ је дао следеће протнвразлоге: 11 наш ј« закенодавац по примеру извеснпх европских законодаваца, који то чине, дао деФиницију о продуженом кривичиом делу у §. 70. крив. зак., ма да новија кривпчна законодавства то избегавају, због тога, што ни теорија крив. права нијејош тачно одредила: шта је то продужено кривично делб, него остављају судовима, да у сваком поједином случају реше, поетоји ли или не такво дело. Као што се види из деФиниције у §. 70. крив. зак., законодавац тражећи јединство решимости, или једну решимост кривчеву, пе изискују и ,један предмет или право које се вређа, те да продужено кри-

вично дело означава једнину кривичних дела за разлику од стицаја, којп преставља множину кривичних дела; него се задовољава да кривична дела буду само једног истог вида, и да се скупа појављују као ресултат једне исте, у напред учињене решимости. Ну Апелациони Суд знајући да ова законска деФиниција није иодпуна ни тачна, истина држао се ње, али се наслања и на иравило, које у теорији кривичног права важи као деФиниција продуженог кривичног дела, — у колико ју је теорпја утврдила уверен, да се и судска практика, бар што се тиче главних елемената, којн се траже, приближава том правилу, по коме се тачнија деФиниција може овако одредити: „продужено крив. дело јесте, кад се злочинство или преступ ирема једном истом лицу и на истом месту, но у разна времена понавља, једнаким начином извршења, услед једне решимости, са истог узрока и за трајање истих прилика". При томе Апелациони Суд пије губио из вида, да правило, које у науци важи као деФиниција о продуженом кривичном делу, има и изузетака, који представљају такве кривичне случајеве, у којима не мора бити свију горепоменутих елемената, па да опет постоји продужено кривично дело, а то су: 1., кад се понављањем продуженог дела не умножавају зле последице ономе према коме се чини; и 2., кад кривац вређа једно исто дато му поверење. Овако оцењујући Аиелациони Суд нашао је: да би овај дани случај, који је у питању и где оптуженик одговара за више утаја, престављао један од поменутнх изузетака, баш и кад би се по деФиницији §. 70. крив. зак. тражио и услов, да се вређа један предмет; јер је оптужени као државни службеник чиновник, вређао једно исто дато му поверење, кад је у дужности учинио више утаја, — па је с тога и узео да овде постоји једно продужено кривично дело, а не стицај, и то у толико пре, што оптуженик чинећи више утаја, за које одговара, није међу тим мењао. место свога службеног положаја, него се налазио непрекидно на истом месту. Као што се из напред изложеног види: у овом је случају одлучујућа околност вређање истог датог поверења, а све друге околности више су споредне важности, као што је и она односно самог предмета, који се овде има узети као један исти, јер га преставља новац, којим је оптужени руковао, те су без уплива поједине ношиљке — доплате или друга примања, од којих он придолази на руковање. Према наведеном Апелациони Суд не може да се сложи са примедбама Касационог Суда, којима се, како изгледа, у почетку свом хоће, поред тога што придају важност објективној страни дела, скоро да паралише та објективна страна продуженог кривичног дела као појма, као да под појам продуженог крив. дела не долази у самој ствари множина кривичних дела — зло-