Branič

Број 8.

Б Р А

Н И Ч

Страна 98.

у : ћопа (Iесе(1 ем 1!гпп уешапг 111 рито^ешћгт. 1 ) Разуме се да се овакав критеријум, као без икаквога осиова, не може усвојити. Од начина на који почиње какав пропис законски не зависи природа његова. Та околност је апсолутно безначајна, и што јој ипак Вагк>1е дао толику важност, томе треба тражити узрока у његовој жељи, да ни један случај не осгавн нерешен. Најзнатнијп ученици Ваг1;о1е-ови били су ВаИе с!е ХЈћакНв (1327.-—1400.), италијански университетски ирофесор, и Аћег1с с1е Кова1;е (или с!е Ко8С1а1е), коментатор; преминуо је године 1356.. оставивши своје дело: Бе вШиШ. Италијанска школа је прва поставила правило: 1л0сиз ге^Н ас1ит, по коме један правни докуменат вреди, у погледу његове форме, ако је само начињен по законима места у коме је грађен. б Француока школа у XVI. веку. 25. Теорију статута развили су у Француској БитоиПи, Б'Аг^епћ-е и Сгш СодиШе, три најважнија представника ове школе. БитоиИп, 2 ) адвокат и професор права, одбацио је критеријум Ваг1;о1е ов; нашта треба гледати па да се зна да ли је статут лични или стварни, то је једино предмет његов, а никако граматичка конструкцпја статута. Само, ни ОитоиИл није могао избећи контрадикције за извесне статуте за које је тешко оценити да ли се односе на ствар или лице. На пример, је ли статут о наслеђу стваран или личан? У њему се говори и о лицима, којима се траже извесни услови па да могу наследити, и о стварима, јер имају за предмет да регулишу распоред заоставштине. Као што се видн. тешко је са сигурношћу одговорити, у коју категорнју треба један такав статут класирати, да ли међу личне или стварне статуте. У питањима овим, ВитоиКп ннје имао сталну доктрину; час је такве статуте сматрао као стварне, а час опет као личне. I)" Аго-епОч', бретањски судија, 3 ) као и 1)итоиКп био је поборник теорије статута само што он не даје страннм законима тако широку иримену као БишопКи. Тако међу статутима који се тичу способности лица, он разликује оне, које говоре у оиште о способности, и оне које о томе говоре специјално. И само онима првима, за то што не ироизводе никакво дејство на ствари , признаје он карактер личних ста1) ЛУе188, ор. сМ. р. 489. 2 ) Живео је од 1500 до 1566. Вио је проФесор у Штрасбургу, Долу, Безонсону. 8 ) 1519.-1590.

тута, док друге, а из разлога што они имају дејства и на добра, сматра као стварне. Тако, закон који одређује доба пунолества јесте, по њему, лични статут, а закон који забрањује мужу да чини поклоне својој жени јесте стварни. 1 ) Па и статуте о општој способности лица дели он на двоје, прво на оне који немају никакво дејство на ствари, и друго оне који се, ма и посредно, могу на ове односити; ове последње статуте назива он мешовитим , и њихову примену ограничава само на државу у којој су добра, предмет спора. 2 ) Сгш СодшИе, био је у XVI. веку Финансијски чиновник вишега реда у Неверу. 3 ) Он није усвојио правило да су сви статути стварни, (а тек, по изузетку, лични), већ је пошао од ове поставке, да се треба држати једино намере законодавчеве за одређење природе статута. Ако је овом био непосредни циљ лични интерес и корист лица , онда он, без обзира да ли има или не ствар за предмет, треба да лица, за која је грађен, прати свуда где се она налазе, дакле, кад су п ван своје отаџбине. На против, ако законодавац није имао тај циљ, онда је статут стварни. Писац овај, дакле, за распознавање личних статута од стварних. не осврће се на то, да ли је статуту предмет лице или ствар, већ на то, да ли он има или не за циљ да обезбеди интерес лица. <^ш СодшИе својом доктрином одвојио се од осталих и, у принципу, узео је да приватни закони имају, пре у виду личне интересе него државне и да им ваља признати екстратериторијалну моћ. Само, како и овај критеријум: да ли статут има или не за циљ да директно регулише интересе лица, није био сигуран; то је и он давао места разним, често арбитрарним, тумачењима. Док је по мпшљењу једних известан статут гледао само на корист лица, дотле је тај исти статут, по мишљењу других, израђен више у духу државне органи зације. Отуда и излази да су решења овога аутора често пута противуречна. 4 ) (Свршиће се)

1) "№е188, ор. сН. р 493. 2 ) 1Ш, ор. сИ. р. 493. 8 ) 1523. до 1603. 4 ) Ипак заслуга је овогд аутора што бе, у веку када је теорија статута владала, отргао од принципа, васлеђенога из доба Феудализиа, да је човек 8емљи потчињен и да ова има превагу над њим.