Branič

ИЗЛА!§И шетн вВВ№к вл Ш УРЕДНИШТВО: 1. 10. и 20 оваког месеца. 1;^ 1 | @ |;1 §ј ДубровачЕа улица број 18. За оХ" " РФ »„р„ јГ1 Т' Ш : ■ |&| ' Ч '| За све друге земље . 5 Фр.узл. ШШв$г §§ Шд Ша И§ В Ш Ш Ш ШАЈБУ СЕ УРЕДНИШТВУ. ЛИСТ ЗА ПРАВНЕ И ДР&КАВНЕ НАУКШ ОРГЛН УДРУЖЕЕЛ ЈАВНИХ ПР1В03АСТУПНИКА У СРВИЈИ ГОДИНА IV. - БЕОГРАД 10. ДЕЦЕМбРА 1897. БРОЈ 8.

0 СУВЕРЕНОСТИ УВПДНО НРЕДАВАЊЕ НЗ ДРЖАВНОГ ИРАВА Слободана Јованови&а ванредног арофесора Велике Школе. (Наставак) II. Ја прелазим сада на другу тачку: где се нахази правна основа суверене власти? Теорија о друштвеном уговору, којом се у ХУШ. веку хтело одговорити нато иитање, врло је стара по рекла. 1 ) Она је постала у Средњем Веку под разним утицајима. — под утицајем црквене доктрине о једном природном стању, које је предходило друштвеном животу; под утицајем појединих примера из германске правне историје, где су се извесни јавно правни одношаји развили из уговора између владаоца и сталежа; најзад, и под утицајем римеког предања, по коме је власт коју су Дезари имали, била на њих пренета са народа. Претпостављало се да еу била два уговора, један између појединаца, којим је створено политичко друштво т. ј народ; други између народа и владаоца, којим је установљена влада. Владаоцу еу припадала само она права, која му је народ од својих отуђио,или која је од својих на њега пренео. Народ опет дефинисао се као скуп појединаца, тако да су и његова права била само лична права стављена у заједницу. У последњем ресултату неизбежно се изалазило на појединце, и правни основ државној власти могао је лежати с тога само у њиховом својевољном потчињавању. Изгледало би, да така једна теорија не садржи никаке друге закључке до крајње демократске. Опет за то, све до овога века она се јављала,

*) Шегке, Јоћаппез АШгаашв ипс! Ше Еп1;тске1ш1§ (Јег па*иггесћШсНеп 81аа4з№еопе11 стр. 76 — 122.

истина у разним ниансама. код свију правника и публициста, без разлике њихове политичке тенденцнје, — чак и код оних који су као Хобес доказивали тезу, да је државна власт од својих поданика сасвим независна. Сви су дакле прималп теорију о друштвеном уговору као полазну тачку, да би се размимоишли доцније, кад је ваљало одредити том уговору обим и садржину. Али, и ако тако рана постања, та је теорија тек у XVIII. веку била потпуно развијена, јер се у томе веку питање о оправдању друштвена ауторитета почиње претресати нарочито, као основно у државном праву, док је пре тога бпло тек узгред расправљано. Ево, међутим, у чему се еастоји теорцја о друштвеном уговору, узета у свом последњем облику, који је добила од Русоа у његовој књизи која њено пме носи. 1 ) Пре друштва постојало је једно природно стање. У томе стању људи нису биди потчињени никаком људском ауторитету. Сваки је уживао потпуну независност. Том стању кра,ј су учинили сами људи једним уговором, изречним или прећутним, мало мари, •— којим су хтедк створити један ауторитет старији од појединачних воља. Главни услов за такав један уговор био је једнодушни приетанак свију чланова будућег друштва. Стварањем таког једног ауторитета, старијег од појединачних воља, евак је у своме раду бивао огранпчен, свачија се сдобода бар у неколико, крњила, Међутнм да коме буде слобода сужена, а да то не изгледа просто насиље, треба да је он сам на то пристао. Ну, кад се друштво један пут оснује његове се одлуке не морају више доносити једногласно, па да им свн чланови дугују покорност. Тада је и проста већина довољна, већ и за то што већина има више изгледа него мањина да погоди, где се каа; општи интерес налази.

I Ј)

!) Соп^га! 8ос!а1, Књига I. Глава I- VI.