Branič

БРОЈ 1.

Б Р А Н И Ч

стр. 17.

министра, професор Вел. Школе, са гледишта законског бар, напушта својевољно свој положај, док, међутим, онај, који иде на другу чиновничку дужност, може тамо ићи и против своје воље. Према том, ако би већ хтела да се прави нека разлика између професора Велике Школе који мењају положај, са извесног гледишта логичније би бидо правити је у корист оних, који против своје воље са тих положаја одлазе, а не у корист оних, који на ту промену положаја својевољно пристају. Пре би дак.ле ваљало од одредбе чл. 31. а ослободити оне који, са истом платом, оду за начелнике, судије и т. д., но оне који оду за министре. У осталом, како чл. 31. а ову разлику, између положаја на које се одлази, не прави, то је, бар за тумаче закона, излишно ближе је и разматрати. Тај факт што нрофесор Вел. Школе, одлазећи за министра, може, по нашој теорији, материјално изгубити, не може послужити ни као какав аргуменат против те теорије. Пре свега он губи и опда кад, са равном платом, буде послат у административну службу. А за тим, он треба, одлазећи за министра, унапред да узме у процену последице, па према том и да се управља. У осталом, међу страним законодавствима о чиновницима, има их који су у том погледу још Строжи. Тако нпр. немачки закон за царевинеке чиновнике има одредбу по којој један чиновник, који постане министром, ако у том звању не проведе бар две године, него да оставку или буде отпуштен пре тога рока, не добија никакву пензију, па макар имао и 10 и више годииа службе. 1 ) Чиновник постајући министром ризикује дакле да, пошто престане бити министром, остане потпупо ван државне службе. А то је у толико осетније за немачкога чиповника што он, по правилу, може бити отпуштен само за кривицу, што му је ранији положај дакле осигуран. Министри и посланици на страни могли би бити изузети од' одредбе чл. 31. а само оида, кад би се могло доказати да тим чланом ни у колико пије измењен §. 37. зак. о чин. Међутим, поред разлога које смо горе навели, нама изгледа да и сама генералност израза чл. 31. а и сувише гово}»и против такога мишљења. Против њега говори у осталом и дебата, која је у скупштмни вођена поводом чл. 31. а.

1) Сћ Н. Каппд |'е88ег, Г>а8 КееМ <1ег Деи^всћеп Ке1с1мћеат4еп, 8- 123. ВРАНИЧ 10Д. V. 2