Branič

отр . 96.

Б Р А Н И Ч

БРО.Т 3.

не може га ни другоме дати, §. 298. грађ. зак., па зато овде није ни могло бити речи о преносу из §. 303. а. грађ. зак. Апелациони а и Првост. Суд изгубили су из вида битну разлику између одрицања ирава на наслеје, и ареноса иримљеног наслеђа, јер, док у првом случају наследник и не улази у наследне одношаје и не ностаје носилац наследних нрава, дотле у другом случају он то посгаје, као такав он с њим располаже по својој вољи и преиоси га на кога хоће. Сам тај <»акт у овом конкретном случају, што је дужник Живко одобрио интабулацију на своје имање и то оно исто, које би имао наследити од оца, не може бити уједно доказ о пријему наслеђа нити о својини непокрет. заложеног имања, кад је о томе само доказ судом утврђена тапија, §. 292. грађ. зак. А кад заложено имање и није његова својина но туђа, онда као таква по §. 317. грађ. зак. не може ни бити предмет залоге. Саошптио Драгић Павдовић. ЧИТУЉА "Борђе П. Радованови^, члан Главне Контроле, преминуо је 19. Јануара, напрасно, од капље у срцу, ири раду за својим столом у канцеларији. Рођен је 12. Априла 1846. год. у Београду где је свршио гимназију и Велику Школу. За тим је отишао на уннверзитег у Хајделбсрг, где је на правном Факултету нровео неколико семестара, слушајући тада најбоље прОФесоре, којима се одликоваше свагда чувена а!та та!ег КиреНо-СагоНпа. Утисци , које су произвела на њега предавања правничких ауторитета и огромна литература, на којој његови ироФесори беху признати радници, пробудише у њему вољу за рад на књижевном нољу. Чим се вратио у Србију ми га видимо, да се бави књижевним радом, кога је резултат био врло добро израђени превод Бернерове науке о казненом ираву , штамп. у Београду 1870. И ако је појава овога класичнога дела на српском језику била прави дар за српске иравнике, инак једва да је писиу залегло штампарске трошкове, а морални успех једва да је и правилно оцењен, јер ми видимо пок. Ђорђа дуго година на нижим тголожајима у државној служби, нрво као писара Државног Савета, а за тим као