Branič

БРО.Т Р>.

БРАНИЧ

стр. 139.

љаница од Грбља,, Иво Куннћ од Матинах, два брата Крановића Марко и г 1о} 7 ро, Иван Петров, Станиша Марков Бућен, који нотегзше еви једно 1зогом и душом нред нама кметовима огласито: да је убио Иво Вуков Ника Ђурића-'.| За сведоцима долазе душевнкци. То су засебна врбта њихова. Својом заклетвом допуњаваху нлп одржаваху наводе једне или друге парничне страие; а нису, као што се погрешно мисли, само часном речју без заклетве потврђивади истину. То ћемо доказати у продужењу. Постојање преступног дела, гиоЈЈао је наиаднути да огласи пок. ;г чом т. ј. запомагањем да извести родбину и суседе о нападају, и позове их на учешће у истрази У првом реду, власт је предузимала иогои или иоточ (иотеру) тим,- што се трагом за нападачем од места деда долазило до места где трага нестаје. Лице, до чијег нмања допре траг, дужно је било да прокаже преступиика, или да одбије траг до даљег првог места. На месту где се траг губи, настаје кривична одговорност., Осумњичено лице дужно је било да заклетвом докаже да дело није учипило, нити зна преступника; а њему је остајало право, доцније кад се пронађе престунпик, да се тужи за „потвору", што га тужилац беди и напада на правди. Накнада, досуђена у том случају по нахођењу суда за повређену част, позната је у споменицима под именом „потворштина". За трагањем , као доказно средство долази употреба потказивача. Оштећени објави на сеоском збору, доцннје н на тргу, шта даје оном ко му пронађе престуцника. Та се награда зове „соџбина", а лице које се прими овог посла зове се „сок". Његова је дужност, да пред влашћу докаже да је онај кога он проказује, заиста извршио кажњиво дело; и тада иреступник плаћа накнаду штете и остале трошкове, а у државним преступпма подлеже и фисичкој казни. ЈIе докаже ли, сам плаћа трошкове и строго одговара као „иоРвориш".Ц По негда је сок сасвим непознато лице у истрази. Да се не би омразио

1) Прееуда од Јануара 1724. којује еаошитао Марко Драговпћ у Правнику 1892. (св. 9.) „Аште се обрете који љубо потворник и иште кога иотвором лазком и обезом, такови да се каже како тат и гусар". (Чл. 166. Душанора законика).