Branič

стр. 190.

Б Р Л Н II Ч

БРОЈ О.

Што с-е пак тиче оних злочинаца, који се на здочина дела из просте навике одају, којима су ова тако рећи обично занимање ностала, друштво је дужно, да их стално безопасним учини, и да сходним срествима ради на томе, да њихов злочииачки нагон у основу угушн. Недовољно обраћање пажње законолавиа, да се сва ова разликовања у јачипи и врстп противправне воље тачно и доследно изведу, а нарочито у иогледу на личности, којс од већих или мањих душевних аномалија болују с јсдне стране, и одузимање права судији, да се у случају такпх непотпуностн у циљу постигнућа иравице разумом и искуством у већој мери нослужи с друге стране, бпдн су често узрок врло грубим иогјс ^шкама у доношењу крпвпчних осу а. п давали су услед тога иовода, да пм се од стране мораднпх ФнлосоФа н нриродњака озбиљнп и оправдани ирекори дају. Како се лап п у најбрпжљпвлје израђеним законпма увек ма п најмањи недостатци могу наћи, и како со услед веома запдетених односа и нојава поједини случајеви па чак и поједине груле у довољној мерн и детаљно предвидети не могу, то је за нреиоруку, да се положај судије у једној крпвичној стварп мало слободнијим и независнијим учини, како бн он V духу закона и п]>ава са обзнром на цн.ђ , који се казном постићи жели, користећи се знањем и стеченим искуством, стварну истину пронашао, п кривцу таку и толику казну досудио, која би циљу казне најбоље одговарала. У том смнслу треба оставити судији слобсдан избор врсте и мере казне, а укинути минимум казне, који је до сада судију безразложно ве^ивао. Овоме би имало да пристули п прошпрење усталове т. зв. „Слв^осИа ћопезГа", која је у спглеском праву код тако званих „блажијих затвора" у неколико већ нашла примене. Овим би се имала користити она лица, ко.ја већ само лишење слободе довољно осећају, те су према томе самим тим кажњењем на лишење слободе довољно и осетно кажњени, разуме се ово само под претпоставком, да, дело, које је за собом повукло казну, није бешчасно (деда учињена у афскту, кулпозна дела итд.). Поводом најновијег питања о депортационој казни, које је пре кратког времена у рајхстагу на дневни ред изишло а за тим одмах и одбачено (из разлога државне и економске политике немачке царевинеј, говорник је нроговорио неколико речи о денортацији и њеном дејству, бацивши нри том један поглед на нов лројект руског кривичнаг закона, који је исту казну као оправдану и у исвесним случајима као врло корисну уевојио.