Branič

стр. 300.

б р а н и ч

број 9.

1Гре свега таквом закључку противи се јасна одредба §. 299. крив. пост. која говорећи о грађанском потраживању приватног тужитеља, у својој последњој алинеји гласи: „оштећени и повређени могу кад год хоЛе од свог приватиог иотраживања одустати". Дакле тужилац од таквог потраживања може одустати у свако доба, па и после рока остављеног у §. 33. после извршне осудие пресуде н. пр. кад је кривица на извршењу. Осим тога изведени закључак и мишљење Касационог Суда неосновани су и према наређењима грађанског законика, ио којима се приватном тужиоцу, уз расправу кривичне одговорности оптуженог и доеуђује накнада штете произашле из кривичног дела. Да се штета опредељује по грађанском законику, тврди његов §. 826 , а посебице она се досуђује по §§. 819., 820., 821. и Х22. грађ. зак. у вези с §. 296. крив. пост. Познато је начело грађанског законика: да је свакоме ујемчено неограничено раснолагање са свима сво.јим правима. Од лица разуме се способног за вршење правних послова — зависи, хоке ли неко своје право и у ком обиму употребити. Ово се види из општих наређења грађанског законика, а на име из §§. 22. и 27. То начело вреди и код овог грађанског потраживања оштећеиог. А из тога опет излази: да приватни тужилац и не мора да тражи накнаду штете, која му је кривичним делом учињена, а ако јс ве!) тражио, од тог свог захтева може кад хоће одустати, па и после извршне осудне пресуде, као крајње границе обележене §-ом 33. Према овоме ствар је чиста: да се одустанак од тужбе, о коме говори §. 33., не односи на грађанско потражпвање приватног тужиоца, као што Касациони Суд у пом. примедбама вели. Остаје нам да видимо у којим случајима ова одрсдба има примене. (Свршике се)