Branič

ВРОЈ 16.

б р а н ii ч

стр . 575.

СТРАНО ЗАКОНОДАВСТВО Немачки закон о накнади невино осуђвнлх од 20. Маја 1898 Важан дуго очекиван, а и у нашој правничној књижевности већ помињан закон о накпади невино осуђених, публикован је у номачком зборнику закона 27. Маја ове год. Он не испуњава сва очекивања, која су на њега полагали стручњаци у интересу правде, али њимв је свакојако учињен значајан напредак и с тога ћемо га пзложити нашим читаоцима у његовим најглавнијим основама. Право на накнаду, коју закон даје, везано је за четири претпоставке. Пре свега мора нотражилац накнаде да буде ослобођен у поновљенои суђењу или да у овом суђењу услед примене блажијег закона буде бар мање кажњен. Затим мора да је казна против осуђенога, услед првог суђења, сасвим или бар од чести извршена. Ако је дакле неко невино осуђен, али казна није ни делимично извршена, то он нема права на накнаду. Трећа и најважнија је претпОставка за право тражења накнаде та, да јеу ноновљеном суђењу невиност осућенога доказана или, ако се осуда оснива на блажијем казненом закону, да не постојп вчше подозрење због тежег дела Напослетку не сме бита тај случај, да је прву осуду оптужени сам намерно нли великчм нехатом произвсо: ако је н.пр. оптужени намерним лажним признањем осуду проузроковао, то он нема мраво на накнаду. Пропуштање апелате илл жалбе не сматра се, по изречном законском наређењу, као нехат. Ако те побројане претиоставке посгоје, онда нраво на накнаду имлју: 1). Осуђени с.ам. 2). Она лица, која је осуђени по закону издржавати морао. Накнаду је дужна датн она савезна држава, чији је суд у првом степену кривично поступање предузео. Та држава стуиа, до износа дате накнаде, у права, која потражилац накнаде према трећима има зато, што је њиховом незаконитом радњом осула проузрукована: замишља се сведок, чијим је кривоклетством дошло до осуде онога, који има права на накнаду. Дужпост на накнаду државе утврђује се одлуком суда за поновљења: ова одлука, против које нема правног средства, из-